Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Lyndon B. Johnson je bio potpredsednik SAD početkom šezdesetih, a postao je predsednik nakon ubistva Johna Kennedyja 1963. godine. Naredne godine pobedio je na izborima za predsednika SAD, a ostao je na čelu države sve do 1969. godine.
Njegov mandat obeležile su brojne kontraverze o kojima se i danas raspravlja, u zavisnosti od političkih stajališta brojnih autora tekstova i knjiga.
Početkom devedesetih, u vreme sankcija i astronomske inflacije kojih se nerado sećamo, malo ko od nas je i razmišljao o muzici. Te godine su mi uglavnom služile da nanovo pretresam svoju diskoteku, a noviteti su se dobijali na kašičicu. U trenutku kada se Čeda Fancy pohvalio na mreži da je u posedu dva albuma grupe Manic Street Preachers, nisam mnogo oklevao – uskoro mi je poslao kasetu koja se par godina potom non-stop vrtela u kući.
Planula je ljubav još na prvo slušanje.
Američka vojska, normalno, ima i orkestre. No, draže joj je da koristi “instrumente” kojima je vičnija, pa se slobodno može reći da se ovaj ogromni bend nalazi na svetskoj turneji već nekoliko desetina godina. Mogli bismo toj turneji da damo i prigodno ime. Recimo, Democracy World Tour, a lista zvaničnih i nezvaničkih gostovanja je povelika – počelo je 1950. godine u Koreji, nastavila se u Gvatemali, Indoneziji i Kubi, a u novije vreme svakodnevno pratimo šta se dešava u Iraku, Libiji ili Siriji.
Svraćali su i do nas 1999. godine, ali je bolje to da ne pominjem.
Ma koliko jutarnja nesica imala zadatak da me prodrma i popravi mi raspoloženje, šetnja po portalima (čitanje novina uz kafu je navika koje ne mogu da se otarasim) uvek ga pokvari. Evo, čitam kako se EU izjasnila da će da nas prihvati pod svoje skute 2025. godine. Kako pamtim kao slon, prisećam se kako nam je pokojni premijer to isto tvrdio za 2007. U međuvremenu, ništa se pametno nije desilo, a život nam se srozao na najniže grane. No, u drugom tekstu, prenosi se izjava Predsednika da ćemo ove godine imati prosečne plate od 500 €. Doduše, to isto je govorio još pre par godina, ali u Srba je kratka pamet – ko se toga još seća? Jedino o čemu se ne govori je kako stići do tih novaca jer posla je sve manje.
No, obmana od strane političara nije samo naša specijalnost.
I was blank as I could be
Hearing voices telling me
“Walk away from everything”
But where was I meant to go?
Far away from those I know
To some desolate below
Kao da smo, barem ovde, mogli da biramo…
A usput ćemo i da ispitamo granice vaše tolerancije na hipokriziju.
Bez obzira na razne parole koje pokušavaju da održe duh slobode negde u mislima, kad već sloboda ne postoji u stvarnosti, pravila ne postoje zato da bi se kršila. Pravila postoje zato da bi civilizacija mogla da funkcioniše. Iako mnogi poistovećuju pravila sa ograničenjima, ne zaboravimo to da se sloboda jedne osobe pruža tačno do slobode druge osobe i ni makac dalje: to je jedna od retkih razumljivih karakteristika koje opisuju civilizaciju ili barem ono što bi civilizacija dominantno trebalo da bude kao preduslov za nešto više.
Problem nastaje kada se skup pravila oblikuje tako da u njemu vladaju nelogičnosti, bilo da su potekle iz prostog nehata izazvanog ograničenjem uma ili sa namerom (očiglednom ili pak skrivenom) da se životni prostor iskrivi u nečiju korist. Ustrojstvo stvari tada postaje sumnjivo, jer se neka benigna glupost zabranjuje dok se neka realno štetna stvar održava, pa čak i stimuliše po veliku cenu: na šteti je većina. Negiranje činjenica koje dovode do takvih pojava predstavlja veoma čest oblik političkog licemerja.
Jedna od premisa na kojima je rock’n’roll nastao jeste bunt protiv rigidnosti i licemerja društva. A jedan od ljudi koji je svoj vek na sceni proveo sagorevajući u borbi protiv licemerja je Iggy Pop. Pa, da čujemo i, da prostite, vidimo šta on ima da kaže o tome.
Ovog puta, video prilog je “ispod crte”.
People fight for the basic right to choose
To live a life we don’t intend to lose,
The time has come when we must all decide
To end our evil ways or let the whole world slide
Ponekad ti preostaje samo da budeš nemi svedok događanja. Nekada, kad su ratovi podrazumevali velike borbe i masovne pogibije, valjalo je videti neki san pred sobom i boriti se za njega. Znali su oslobodioci šta rade, naročito šta ih čeka. Naplatili su to osvajanje slobode stostruko, nametanjem svog poimanja sveta. Sve je to, najzad, oličeno u trivijalnim kategorijama kao što su tokovi robe, energenata i novca, a zapakovano u ideološke obrasce čija spoljašnost je raznovrsna, a suština ista. Bilo je oligarhije i tada, ali se makar vešto utapala u nešto drugo. Nemoj to da čačkaš i sve će biti u redu.
Rečju, posle svakog rata situacija bude da ne može biti bolja: slobodan si da misliš kako god želiš dok god je to mišljenje u potpunom skladu sa mišljenjem oslobodilaca.
A ako si oslobodilac, ne daj na sebe i svoje, jer će te u protivnom vratiti u jazbinu iz koje su te, upravo zahvaljujući ideologiji, izvukli na sunce. A ako baš ne znaš drugačije, začepi labrnju, klimaj glavom, ali samo kad te nešto pitaju, i ne privlači pažnju.
Nekad su bile dovoljne tri scene. Danas više nisu.
Izgleda da je sudbina ovog sveta začinjena nekakvim drugoligašima kojima se dozvoljava da svoje interese prodaju pod maskom nacionalnih, ostavljajući slinav trag za sobom, po cenu svih drugih. Računajući na naivnost beznačajne mase koja ni o čemu ne odlučuje, takvima uspeva da postignu možda i više nego što su se nadali… Mada, ako ćemo pravo, to što se danas dešava u nekim velikim zemljama nije ništa novo za neke male zemlje, poput jedne koju veoma dobro poznajemo…
Uvek brižan za posledice koje svet ostavlja po pojedinca, Roger Waters je tek povremeno više koncentrisao svoj angažman na one koji te posledice izazivaju.
Расправа између лењираша и друштвењака је прастара. Међу Самурајима би се дали саставити њени трагови, писмени, из раних деведесетих, дотле нам сежу архиве. Али, трагова има разних, и на разним местима. Ево једног где му се нисмо надали – на Вукајлији.
Слика гласи овако:
На страну то што потпис звучи скроз њуејџерски, дакле циљано да се читалац осети крив и стане на страну противно пешацима који иду куд иду. Расправа која се повела уз ову слику је (осим оне две трећине на тему “је ли ово плагијат или само добар превод”) садржавала и овакве ствари:
Много је висе од 0.3 секунде, знас колико се успорава на правоугаоној кривини? 🙂
+ хахах одлицно је… Стварно не разумем засто људи не иду како треба него праве те стазице као да це им то скрастити песацење пола сата -.-
Поента је у томе сто људи не зеле да скрецу под правим углом јер су навикли да скрецу крузно :Д
Ста сам сад исприцао :Д
Ал стоји да само индијанци овако скрецу :Дстаза десно је новија, тј касније поплоцана, путиц је постојао прије стазе.. –
Хм… шта овде не ваља (осим оног што се изгубило у аутоматском преводу са енгрпског писма)?
Radujmo se blagosranju.
Naš, ili čiji li je već, dobri despot objavio jest nežnu vijest da će Srbija desetogodišnjicu nezavisnosti proslaviti radno, na izborima. A kada se povede priča o izborima, izgovorena ili ne, uvek se u vazduhu mota jedina dilema – za koga glasati. U ovoj našoj, ili čija li je već, despotiji oduvek se bavilo konkretnim problemima (koliko je dva plus 3), nikada filozofskim konceptima kakvi su u modi u Finskoj (koliko imamo jabuka ako ti imaš tri a ja dve). Zato ćemo danas da izigravamo Fince i da pokušamo da svedemo izborne mogućnosti na njihovu suštinu. Priča će se, svakako, odnositi samo na republičke izbore, jer nam je ovde upravo cilj da ohrabrimo ljude da razumeju kako visoka politika sneg u kolovozu i đubre u kontejnerima ne čisti.
Puštamo odgovarajuću muziku i krećemo.
