Tag: priče

Roda i đeram

Prisećamo se jednog proznog bisera besmrtnog Mike Antića…

 

A znaš li, kazala roda, znaš li da nikad nećeš poleteti...Basna

Roda, odevena u kostim od novog prolećnjeg perja, i jedan sasvim olinjali, ćelavi đeram, ćaskali – stojeći na jednoj nozi – i mudrovali iz dosade.

A znaš li, kazala roda, znaš li da nikad nećeš poleteti, jer ravnodušni se linjaju, a krila rastu samo od prevelikih želja.

Đeram ocedi kap vode s njuške i reče, žmirkajući limeno prema suncu: lako je vama, gospođo, kad ste udati za vetar, a ja sam se zemljom oženio.

Pouka ove basne izgubljena je u perju roda koje su odletele.

 

(iz zbirke “Šašava knjiga”, 1972.)

Danas 41 godina…

Da Žikica nije pomenuo na fejZbuku, zaboravio bih.

Dana 18. septembra 1970. godine, Jimi Hendrix je otišao da svira nekoj drugoj publici.

Sve, sve, ali ovaj stih:

The broom is dreamly sweeping up the broken pieces of yesterday’s life…

Bio je najveći. I ostao.

Tužno mi je što mnogi misle da ga je đavo heroina odneo. Ne znaju ljudi, a svi prijatelji i saradnici svedoče: dok je izašao album Electric Ladyland (1968), bio je čist od svih teških droga i nikad više nije uzeo iglu. Njegov sledeći porok je bio alkohol… A tek je nedavno osvanuo podatak patologa koji je izvršio obdukciju: u ždrelu i plućima je nađena abnormalna količina crvenog vina, tolika da nije mogla tamo dospeti inhaliranjem ili povraćanjem… Ostaće znak pitanja.

(Tnx Žikica via FB)

Kako nas fotografija povezuje

Dok se ja bavim logistikom za jednog brucoša u Novom Sadu, predlažem vam da provedete petnaest minuta gledajući nešto vredno pažnje.

Još jedno predavanje sa TED konferencije koje vas natera da se osetite živim…

David Griffin je direktor fotografije u National Geographicu. To je možda najlepše radno mesto na svetu za nekog ko voli fotografiju… A opet, možda je i najteže: kada radite sa velemajstorima fotografije, ljudima koji su u stanju da svojim slikama isporuče priču koja vas oduva, verovatno je strašan usud biti u nuždi da sa gomile od nekoliko hiljada fotografija, pri čemu su sve vredne objavljivanja, izdvojite desetak ili dvadeset koje će biti zaista i objavljene. A kriterijum kuće… Zna se: najozbiljniji mogući.

U ovom predavanju, David Griffin govori o fotografiji kao mediju za prenošenje emocija, kao nečemu što prevazilazi pojam ilustracije i dokumentarnog zapisa. Bolje da ja ne govorim više, nego da govori onaj ko o tome zna više nego ja…

Upamtiću sledeću repliku:

Svako od nas ima jednu ili dve sjajne fotografije u sebi. Ali, da biste bili veliki foto-novinar, morate imati više od jedne ili dve sjajne fotografije u sebi. Morate biti u stanju da ih stalno stvarate…

(Tnx Igor)

Jedna iz foto-arhive: Steve Hackett na sceni

Teško mi je da se zbližavam sa fotografijama, ali ova je za mene zaista veoma posebna. Možda zbog one koju nisam uslikao.

Kada pohodim koncerte, ne nosim fotoaparat sa sobom. Poslednji put sam namerno nosio aparat na neki koncert, ako se ne varam, 2004. godine, kad sam pohodio Jethro Tull u centru Sava. Pola koncerta sam proveo batrgajući se da smestim fotoaparat negde gde mi neće smetati, a kad sam hteo da slikam, to je trajalo… Posle toga, rekoh sebi: nikad više. Na koncerte idem da ih gledam i slušam, da uživam. Nisam pokušavao da slikam čak ni zicere: recimo, kad smo jula 2010. gledali Jeffa Becka iz trećeg reda centra Sava… Neka nosi aparat ko mora, ja ne moram. Biće fotki na netu, biće video snimaka na netu, a ja ću prosto da uživam.

Jedini izuzetak od ovog pravila je Nišville. Dva dosadašnja pohoda na ovaj jazz festival u Nišu su prošla uz nošenje torbice sa opremom, jer sam bio u režimu letovanja, a ja na svakom letovanju moram da iskažem neku maniju; ovih godina, to je fotografija. Hot smile Ali, opet nisam nešto mnogo slikao; možda tek po par fotki kad se uluči prilika, bez namere da se previše mučim. Prosto, znam da moja sprava nije na visini zadatka, i pored jakog blica –jer blic ubija atmosferu. Za slikanje scene je potrebno imati ISO800 bez previše šuma iz aparata, čestit teleobjektiv koji može da pruži barem f/4 i optička stabilizacija, jer valja slikati iz ruke sa veće daljine. Sve to nemam, pa zato kad podignem fotoaparat na svirci, povodim se čudesnom logikom “šta ispadne, ispašće”.

E, tako to ispade na ovoj fotografiji.

Steve Hackett uoči nastupa na festivalu Nišville, 14. avgusta 2010.

Na slici je Steve Hackett, engleski gitarista koji se nalazi u vrhu liste mojih omiljenih muzičara u sferi prog rocka. U rukama drži unikatni primerak gitare Fernandez Les Paul Burny sa sustainerom, Floyd Rose pickup serijom i sa dva nezavisna električna kola.

Fotografiju sam odapeo 14. avgusta 2010. godine u Nišu, na festivalu Nišville; dok je na desnoj sceni svirao ko je već svirao (zaboravio sam i ne nalazim za shodno da se setim), već sam zauzeo busiju ispred leve scene na kojoj je sledio nastup…

Nastavite sa čitanjem… “Jedna iz foto-arhive: Steve Hackett na sceni”

Pogled u otvorena vrata

Citat dana dolazi od osobe koja je dokazala da sreća postoji bez obzira na prepreke.

Helen Keller (1880 - 1968)

Kada se jedna vrata sreće zatvore, druga se otvore. Ali, često nam se pogled toliko dugo zadrži na zatvorenim vratima da ne vidimo ona koja su se otvorila za nas.

Helen Keller

 

Ne znam da li znate priču o Helen Keler, ženi koja je kao dete od 19 meseci ostala gluva i slepa. Uz pomoć svoje guvernante En Saliven, koja je kasnije ostala uz nju tokom pedeset godina nerazdvojnog druženja, uspela je da nađe ključ izlaska iz mraka. I to dotle da je završila školovanje i postala pisac, politički aktivist i predavač. Više od svega, bila je osoba koja inspiriše druge.

– * –

Uzgredna beleška: te tehnike izlaska iz mraka su nedovoljne za našu gluvu i slepu vlast. Naime, Helen Keler nije bila autistična; naprotiv, bila je izrazito inteligentna osoba.

Priče iz Nepričave

Da rekapituliramo selo veselo, arhetipskog seljaka i arhetipsku učiteljicu, da naučimo čuda od reči, običaja, navika i potreba, da vidimo gde se šta u selu krije i kako čuva.

Svih osamnaest epizoda možete naći ovde.

Učinite sebi uslugu: pogledajte to. Istina, postoji realna opasnost da naučite nešto što nije kompatibilno sa nazorima Evropske unije.

E, baš zato.

Enjoy every sandwich!

Uz reči koje je Warren Zevon poručio svetu u času kad je zakoračio na poslednji stepenik za nebo, prisećamo se mračnog, ali veličanstvenog albuma The Wind. Ovaj kauboj je umro u sedlu: danas osam godina.

Sva je istina da sam za Warrena Zevona saznao kasno, tokom devedesetih i uz pomoć prijatelja. Na prvi susret sa muzikom tog čoveka, reagovao sam dvojako. Prva reakcija beše “Warren who?”, kako i danas reaguje mnogo mojih poznanika kojima je ovaj čovek prošao ispod radara.

Zašto se na sledećem snimku pojavljuje Jackson Browne i kakva je i kolika njegova uloga u vraćanju Warrena Zevona na scenu 1976. godine, ispričaću vam drugi put.

Druga reakcija mi je usadila mišljenje koje zastupam i danas, na ljutnju paušalnih ljubitelja onog drugog: Warren Zevon je sve ono što Bob Dylan nikad nije smeo da bude. Nije nikakva tajna: Mr Zimmerman je kalkulisao dok je Mr Excitable Boy hodao ivicom.

Bilo je iznenađenja u otkrivanjima koja su usledila. Bilo je i prevrtanja naglavačke kada bih najzad shvatio neke odnose (ko kosi, a ko vodu nosi). I prosto da ne znaš više šta je luđe u celoj priči: muzika, tekstovi, možda čak biografija autora…

Nastavite sa čitanjem… “Enjoy every sandwich!”

Pastoralna bajka

Ovo je jedna od onih tužnih bajki koje bi trebalo da znaju svi koji hoće da da pohađaju više od srednje škole. Objavljivao sam je više puta na raznim mestima, na papiru i u virtuelnom prostoru. Pokazalo se potrebnim da ponavljam. Kako je tek to tužno…

Letnje popodne na proplanku u nekoj prelepoj vukojebini: talasasta konfiguracija terena, u dolini između brežuljaka krivuda brzi potočić, preko potoka nekakav šumarak. Povetarac samo naglašava pastoralnu tišinu. Vidimo pastira koji stoji oslonjen obema šakama na štap, a bradom na šake. Ne miče se, uživa u pogledu dok oveće stado ovaca u blizini mirno pase. Nekoliko koraka dalje, pastirov verni pas sedi i ne odvaja pogled od stada. Tek ponekad zalaje ili potrči oko stada, držeći svaku ovcu na okupu, pa se vrati na svoje mesto na vrhu brežuljka. Slika koju biste mogli da posmatrate celog dana a da vam ne dosadi, jer odmara i oči i dušu.

Fale ovce na slici, ali to valjda umete i sami da zamislite.

Odjednom, čuje se nekakav oštar zvuk preko brda; to je zvuk koji ne pripada ovoj slici. Nekoliko trenutaka kasnije, vidi se kako uskim makadamskim putem nailazi nekakvo vozilo, dužući iza sebe odvratan oblak prašine. Ovce se uznemire, počnu da bleje nervozno. Pas zalaje i potrči da prikupi stado koje je počelo da beži u suprotnom smeru. Pastir ne menja pozu, samo je lagano okrenuo glavu ka vozilu.

Nastavite sa čitanjem… “Pastoralna bajka”