Ovo nema potrebe komentarisati, zar ne?… Da ne ispadnem ja tu nekakvo čeketalo.
Eto. Fundamentalija. Da se napuni mučanj.
“A ranije, kad smo bili nekulturni, … Nemoj mene da gledaš!”
Tag: priče
Astronomski sat u Pragu
Jedan od tri najstarija astronomska sata, a jedini od ta tri koji još uvek radi, prošle godine je proslavio 600. rođendan…
Ako ste bili u Pragu, a niste videli astronomski sat na tornju na sred Staromjestskih namjesti, to je isto kao i da niste bili tamo. Nema veze, otići ćete ponovo i sledeći put obratiti pažnju.
Nego, uključite ovo u HD režimu, pustite preko celog ekrana i – uživajte.
Komentar je, kanda, izlišan.
Više o astronomskom satu u Pragu pročitajte ovde (sorry: samo engleski).
Padaj silo i nepravdo
Prijatno nedeljno prepodne svim strankama vladajuće koalicije želi Suština pasijansa uz prikladnu pesmu.
Indeks socrealističkog optimizma u sekvenci (na skali od 1 do 10): 192.
Ne marim da pijem, reče on
Osladilo mi se da lovim vinsku poeziju. Čak mi žao što sad nemam dovoljno vremena da preturam po biblioteci. Ali, mogu po sećanju.
Večeras ćemo se setiti Vladislava Petkovića Disa, njegovog burnog i kratkog života, kao i njegove možda najbolje vinske pesme.
Ko bude pametan i dobar, čeka ga i nagrada na kraju priloga.
Vladislav Petković Dis:
Pijem
Ne marim da pijem, al’ sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al’ kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak’o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: “Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.”
I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
Duci Simonović o štetnosti sporta
Da, o štetnosti. Misli čovek na vrhunski sport, onaj koji sportiste tretira kao vrhunski odgojenu marvu za postizanje rezultata.
Nemam nameru da prejudiricam bilo šta ili da se stavim na ovu ili onu stranu. Ovo vam predstavljam manje-više tek kao kuriozitet, jer mi je Ljubodrag Simonović Duci odavno pao ispod radara i nisam imao pojma ni da li je živ, Bože me prosti. On je očigledno veoma emotivan dok priča na ovu temu, a slutim i da ima razloga za to. Da li se slažete sa tim ili ne, ne pravim pitanje dok god uopšte imate sopstveno mišljenje.
Uostalom, marketing u sportu je jedan od pet najunosnijih legalnih poslova na svetu. A da li je legalno baš sve što okružuje taj biznis, možemo da se pitamo.
Dakle, pogledajte ili nemojte. Ako posle tri i po minuta ne možete više, prekinite i nemojte da se mučite.
Da li ste znali da je Mila bila Kikinđanka?
Suština pasijansa slavi 179 godina od rođenja velikog pesnika Đure Jakšića.
Za tu priliku, biram jednu od najlepših vinskih pesama napisanih na srpskom jeziku.
Mila
“Vina, Milo!” – orilo se,
dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila,
tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
al’ za Milom srce tuži.
Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
što imaše dobri gosti,
to kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
al’ za Milom srce tuži.
Iz Milinih ruku mali’,
– ma se rast’o bela sveta –
mesto čaše od bermeta,
otrova bi progutali.
Ana toči, Ana služi,
al’ za Milom srce tuži.
Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije? –
Nesta Mile, nesta ćefa!
Ana toči, Ana služi,
al’ za Milom srce tuži!
Nastavite sa čitanjem… “Da li ste znali da je Mila bila Kikinđanka?”
Gde si, Violeta, kućo stara!…
Da se prisetimo legendarne sekvence: Ljupče progovara, a Pera Trta objašnjava poreklo svog nadimka.
Kombinatski filmovi YU scene nikad nisu bili bolji nego u to vreme… Obratite posebnu pažnju na beskonačno ljigavu muzičku temu u pozadini. Ako se dobro sećam, autor te ljige je Kornelije Kovač. Pa dobro, moralo se od nečeg živeti.
Interaktivna prosidba
Jedan romantičan tip, prijatelji u multipleksu, dobra ideja – i eto originalne prosidbe. Pazi ovo…
Mora se priznati da je bilo uspešno 
(Via)
Maču Pikču: prvih sto godina
Danas se navršava tačno stotinu godina od otkrivanja jednog od najzanimljivijih arheoloških lokaliteta na svetu. Google je zaboravio da napravi doodle, ali ja ne zaboravljam da pomenem tu činjenicu.
Maču Pikču je jedno od nekoliko mesta na svetu za kojima čeznem da ih ugledam svojim očima.
U dve reči: Maču Pikču nije vukojebina, jer to mesto je previsoko da bi ga pohodili vukovi. To misteriozno i sveto mesto Inka se nalazi u zoni orlovog leta, na visini od 2.350 metara nadmorske visine, na mestu u državi Peru koje se okvirno može nazvati graničnim pojasom između Anda i Amazonije. O veličanstvenosti tog mesta mnogi su pokušali da troše reči; ja ne bih ni da pokušavam, jer znam da ne bih uspeo. Uostalom, čak se i stručnjaci još uvek mačuju svojim hipotezama o pravoj svrsi tog grada Inka.
Prva zabeležena poseta Maču Pikčuu se desila 24. jula 1911. godine. Američki istraživač i lovac na blago po imenu Hiram Bingham popeo se tog dana uz liticu koja se pružala iznad doline niz reku Urubamba, severozapadno od grada Cusco, praćen delom svoje ekipe iz ekspedicije koja je organizovana na univerzitetu Yale. Zatekao se na mestu za koje nisu znali ni konkvistadori: dugo je potrajalo dok Bingham i ekipa nisu shvatili da su našli nešto o čemu nisu ni slutili da postoji…
Neću da vas davim faktografijom: ili ćete sami naći više ako vas zanima ili nećete upamtiti ni ovoliko ukoliko vas ne interesuje. Završiću samo sa dva podatka: UNESCO je 1983. obeležio Maču Pikču kao lokalitet svetskog nasleđa; a kada je populacija na Internetu pozvana da glasa o sedam svetskih čuda novog veka, ovaj lokalitet je ušao u konačnu listu.
Crtala je đavola na zidu
Da, tužno je. Ne, nije iznenađenje.
Bilo je oko sedam uveče, bili smo u kolima na putu kući, Mikijev telefon je zazvonio: njegova Ceca je javila vest.
Kratak komentar je glasio: crtala je đavola na zidu. Šta bih drugo i rekao.
Nešto drugo mi je brzo došlo pameti. Amy je bila u dubokoj krizi, a njeni prijatelji nisu bili oko nje. Jebem ti ja takve prijatelje. A eno, pune vesti raznih “prijatelja” i “srodnih duša” koje sad plaču i kukaju. Da nije bila sama, ne bi se roknula zlatnom dozom.
Iskreno, nikad se nisam primio na njenu muziku, mada sam imao vrlo pozitivno mišljenje o tom radu. Ta griva je izgledala iritantno, a moja predrasuda o Amy Winehouse je bila usmerena na previše izigravanja starlete, a premalo poštovanja muzike.
Znam da grešim: lepo sam rekao “predrasuda”. Spisku nestostajućih poštovanja te jadnice može da se doda štošta, od nepoštovanja posla, preko nepoštovanja publike i, najzad, do fatalnog nepoštovanja sopstvenog života. Tužno.
I sad samo da ne ispadne da su je Srbi ubili. Da li neko prati onu kokošku što ima onu emisiju u kojoj je domaćin komičarima? Pa da čujemo šta ona ima da kaže…
Laka ti zemlja, sirotice.
P.S. Ona se opredelila da hoda stazom glamura, a ne stazom rock’n’rolla. Zbog toga ne priznajem da Amy Winehouse pripada Klubu 27.