Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Po mom satu, jesen počinje upravo sad, 23. septembra 2011. godine u 11:05. Ne znam za sekunde, ali verujem da to baš i nije toliko važno.
Ovo leto je bilo toplo, suvo, dugo i uzbudljivo. A ova jesen… Šta ja znam. Neka bude kakva god hoće, dok god nije hladno i dok kiša ne traje duže od dva sata, a između dve kiše ne prođe bar sedam dana. Daj da miholjsko leto potraje bar mesec dana.
Slaba nada u lepu jesen, verovatno. Ali, ja sam optimista; sledi doba godine koje najviše volim.
I među mačijim svetom ima onih koji maltretiraju druge…
Najinteresantnija je hladnokrvnost kojim sivi mačak sprovodi svoj teror. Za to vreme, žuti mačak (kojeg je neki idiot ošišao da liči na lava!) nezainteresovano posmatra scenu, verovatno nadajući se nekoj ulozi u toj zabavi…
Da li vam se ikada desilo da jedno mislite da ste čuli nešto, a da na pogled u izvor zvuka shvatite da ste čuli nešto drugo? E, pa možda vas oči varaju, a uši sprovode pravu informaciju. Savet: zažmurite i skoncentrišite se.
Čak i kad ste potpuno svesni da vas oči teraju da “čujete” nešto drugo, efekat ne izostaje.
Dok se ja bavim logistikom za jednog brucoša u Novom Sadu, predlažem vam da provedete petnaest minuta gledajući nešto vredno pažnje.
Još jedno predavanje sa TED konferencije koje vas natera da se osetite živim…
David Griffin je direktor fotografije u National Geographicu. To je možda najlepše radno mesto na svetu za nekog ko voli fotografiju… A opet, možda je i najteže: kada radite sa velemajstorima fotografije, ljudima koji su u stanju da svojim slikama isporuče priču koja vas oduva, verovatno je strašan usud biti u nuždi da sa gomile od nekoliko hiljada fotografija, pri čemu su sve vredne objavljivanja, izdvojite desetak ili dvadeset koje će biti zaista i objavljene. A kriterijum kuće… Zna se: najozbiljniji mogući.
U ovom predavanju, David Griffin govori o fotografiji kao mediju za prenošenje emocija, kao nečemu što prevazilazi pojam ilustracije i dokumentarnog zapisa. Bolje da ja ne govorim više, nego da govori onaj ko o tome zna više nego ja…
Upamtiću sledeću repliku:
Svako od nas ima jednu ili dve sjajne fotografije u sebi. Ali, da biste bili veliki foto-novinar, morate imati više od jedne ili dve sjajne fotografije u sebi. Morate biti u stanju da ih stalno stvarate…
(Tnx Igor)
Saznajte kako je polarna neman danima pokušavala da nahrani fotografa National Geographica i kako se družio sa pripadnikom najređe vrste medveda na svetu…
Biti fotograf National Geographica je nešto o čemu sanjaju mnogi. Pritom, većina takvih sanjara uopšte nema ni načelnu predstavu kakvu obavezu preuzimaju oni čije reportaže časopis prihvati. Dva meseca bez ijedne uspešne fotografije? Da li biste odustali? Ili, recimo, šta mislite, kako izgleda toliko obamreti od hladnoće u vodi da ste na ivici ste da se ugušite zbog refleksnog povraćanja u aparat za disanje, a pri izlasku ne možete da govorite?
Nema novca koji to može da plati. U vama mora da postoji strast koja je tolika da potpuno svesno ulazite u vodu među životinje o kojima se malo zna, a koje su označene kao krvožedne. Drugim rečima, i razumite to kako hoćete, morate biti ludi na određeni način koji ne može da se nauči. Za prosečne point’n’shooter marginalce nema mesta u redovima fotografa National Geographica, jer oni ne razumeju šta znači krilatica “National Geographic objavljuje fotografije, a ne izvinjenja”… 
Paul Nicklen je odrastao među Inuitima i, kako sam reče, sneg i led su bili njegova “kutija s peskom” za igranje. Tako odrastajući, razvio je veštine i sposobnosti koje su ga promovisale u legendu polarne fotografije u redovima uglednog časopisa.
U martu 2011. godine, Paul Nicklen je pozvan na TED konferenciju da priča o svetu koji tako dobro poznaje i da podeli to znanje sa svima koji žele da ga čuju. Iskoristivši jedinstvenu šansu, održao je fantastično i veoma emotivno predavanje o nekim svojim iskustvima. Usput je skrenuo pažnju na to da živi svet na polarnim kapama nestaje, da će beli medved možda izumreti i da će se to desiti pre nego što smo mislili.
Svakako pogledajte to predavanje. Evo verzije koja je titlovana na srpski.
Neobično, ali prikladno mesto da se čuje muzika Brandi Carlile… 
Nesavesno držanje divlje životinje je dovelo do tragedije. Da li je reč o grešci, tretmanu ili nečem trećem? Jedan ljudski život je izgubljen i sad je kasno za analize.
Na svim portalima vesti ćete pronaći informaciju o tragediji koja se danas iza podneva desila u bašti restorana “Trofej” nedaleko od Stajićeva, na skretanju ka Carskoj bari i Belom Blatu. Mrki medved Miša, koji je bio poznat kao atrakcija tog mesta, nasrnuo je na ženu koja ga je hranila. Pritom joj je naneo smrtonosne povrede, a posle je policija pucala u njega i ubila ga.
Istraga će verovatno utvrditi da li je bilo nekih posebnih razloga da medved navali na osobu koja ga redovno hrani. Ostaje i dilema kako je taj medved čuvan. Takođe, da li je upucavanje medveda bio nužan korak, možda nećemo saznati nikad, jer istražni sudija to neće objaviti da panduri ne bi stradali od strane onih ludaka iz “Orke”°.
Više od svega, pak, voleo bih da znam da li je taj medved bio držan u adekvatnim uslovima; meni se ne čini tako, ali ja ipak nisam kvalifikovan da sudim o tome. Nadam se da će se naći neko da pruži tu procenu. Elem, upravo sam prokomentarisao na vest koju je drugar okačio na fejZbuk…
Severna polarna svetlost (Aurora Borealis) predstavlja jednu od najfascinantnijih prirodnih pojava. Bio sam u Norveškoj jednom davno, i to u polarnom krugu, ali avaj – tokom polarnog dana; mesec dana noći nisam video; čak se društvo primilo na moju krilaticu “lep dan noćas”… A danju nema polarne svetlosti, ako se dobro sećam lekcije, zbog sunčevog vetra koji “oduva” čestice koje svetle pobuđene magnetnim fluksom.
Pogledajte ovaj snimak; nemojte da vam bude žao četiri i po minuta: nekome je trebala cela noć da bi to snimio.
Tek negde posle dva minuta, shvatio sam da kamera zapravo savršeno prati kretanje nebeskog svoda. Obratite pažnju na zvezde koje se tu i tamo vide – deluju nepomično.
(Tnx NatGeo Srbija via FB)
Možda ste i videli nešto slično. Svejedno: poslednje slično poređenje koje sam video završavalo se prikazom relativne veličine Sunca. E, ovaj prikaz ide dalje…
Prečnik od 2,8 milijardi kilometara? Pa to je prosečna udaljenost planete Uran od Sunca!…
National Geographic se priseća nekih ključnih otkrića čuvenog teleskopa. Bombonica za mene.
Za teleskop Hubble je rečeno da je jedan od najbolje iskorišćenih instrumenata u istoriji nauke. Možda nikada nije naglas rečeno, ali izvesno je da je, takođe, reč o najpopularnijem uređaju u istoriji nauke, ne samo kad je reč o oduvek privlačnoj disciplini čitanja zvezda. Danas Hubble radi punom parom i dalje, iako je lansiran još 1990. godine. Smešten u orbiti na visini od 569 km iznad Zemlje, ovaj izvanredni optički uređaj je oslobođen problema smanjenja performansi zbog stanja u atmosferi (prašina, refleksija, svetlosno zagađenje, itd.). Više puta popravljan i unapređivan, teleskop je svaki put davao sve bolje rezultate osmatranja, gde su slike udaljenih maglina i galaksija izvesno najspektakularnije.
Zahvaljujući valjanom unapređivanju optike, kamera i prateće elektronike, teleskop sad pruža bolje rezultate nego ikada pre. No, četvrto servisno održavanje, obavljeno šatl-misijom STS-125 u maju 2009. godine, poslednji je takav zahvat. Tada je Hubble poslednji put unapređen; sledeća misija, kad god se bude desila, poslužiće da se legendarni teleskop spusti iz orbite, najverovatnije uz kontrolisano sagorevanje u atmosferi.
Da vidite kako ljudi od akcije prikazuju lepotu prirode na Internet!
Ima tome već neko vreme, taman toliko da sam izgubio izvor na kome sam našao prikaz ove sferne panorame. Uglavnom pogledajte: klik na ovu sliku će vas odvesti na stranicu na kojoj je panorama osposobljena za interaktivni pregled:
Koliko god da me je oduševio ovaj prikaz (što se tiče ovog nacionalnog parka u Juti, ima toga još: pogledajte ovde), malo sam se rastužio jer nema neke slične prakse kod nas. Tokom avgusta planiram da vidim mnogo od prirodnih lepota Srbije, a ništa od toga kuda idem ne postoji u ovakvom prikazu. Ja, nažalost, nemam resursa da napravim tako nešto, a rado bih to učinio.
Možda da predložim resornom ministru takav projekat? Milion njemu, milion meni, a neka panorame napravi foto-sekcija neke osnovne škole iz okoline u znak zahvalnosti što smo im donirali dva najjeftinija digitalna fotoaparata koja mogu da se kupe na tržištu…
Puste želje, pusti snovi.
(Via)