Smejte se! Makar se smešite! Duže ćete živeti! Tako tvrdi jedna studija sprovedena na univerzitetu u Berkliju.
Kao i obično, konferencija TED donosi brojne zanimljive prezentacije i predavanja. Iako zasnovano na pomalo predvidljivoj tezi, ovo predavanje nas zapravo tera na dublje razmišljanje. Mene je podsetilo na neka sebi davno data obećanja. Pogledajte i donesite sopstvene zaključke.
Uzgred, još nema titla na srpskom. Dao sam sebi slobodu da povežem titl na bošnjačkom; neko vreme je radilo, a onda je počela da se pojavljuje neka glupa poruka o smanjenoj bezbednosti; onda je ta poruka opet nestala… Neću da menjam URL, očekujem da će biti rešeno na kraju. Ako vam se desi ta poruka, izvinite. Izaberite sami titlove po sopstvenom nahođenju ili ih isključite ako vam je tako zgodnije.
Obratite pažnju na prezentaciju slajdova koje predavač vrti. Taj vid grafičke prezentacije je neuporedivo zanimljiviji od sistema slajdova u PowerPointu i sličnim programima.
Ovo kratko predavanje je u meni izazvalo par talasa misli… Posle svega, moje kratko pitanje glasi: ako bismo se smešili na silu, čak i ako nam ništa nije veselo i smešno, da li bi to benigno samozavaravanje izazvalo i neke druge, sporedne i neželjene posledice? Da li bi posle nekog vremena pretegnulo pozitivno osećanje spokoja ili bi se ipak ukazao neki mentalni procep? Poznavao sam neke osobe koje su pokušavale da primene na sebi nešto slično; na kraju je pobedila frustracija. U jednom slučaju, završilo se jako loše.
Moj lični stav je štogod jednostavniji od pokušaja da facijalnim grčem indukujem dobro raspoloženje. Ne mora da bude veselo i ne mora da preteže osmeh donje polovine lica dok su oči prazne. Mnogo isplativiji ideal, onaj kome sam se prilično približio, jeste da živim životom bez potrebe da lažem. Bilo koga. Bilo zbog čega. Takav način života meni prija.
(Via)
Čega tamo sve ima, lakše je vama da zavirite nego meni da prepričam. Dok me drži gužva, ja tamo uobičajeno ne smem da odem. I šta biva: evo u mom RSS čitaču oko dvesta nepregledanih priloga. Ovi su skribomani — k’o da pišu za Suštinu pasijansa, jebote!
Nemam šta puno da pričam: neke izložbe na sinoćnoj instalaciji “Planeta Kikinda” nisu baš bile za slikanje (kartoni sa sitnim tekstom i slično tome), obaška što nije bilo dovoljno fokusa u onome što su radili. Da ne budem baš na kraj srca, ali ako je već organizovano da jedna simpatična devojka bude animatorka tek pristiglim posetiocima, a ona stoji upravo ispred izložbe posvećene stradanju šuma, onda njen kostim ne treba da bude najlon kesa na koju je nalepljeno nekakvo kvazi-lišće. Znam ja da je to razgradljiva kesa, ali najlon ostaje najlon…
su… hm… To je Aleksa, Borisov sin. Ne znam previše detalja o ovom junačini, jer ga nikad nisam sreo, ali sećajući se performansi naše Ane kad je bila tog uzrasta, mi smo na mahove zaista mislili da je ima u pet primeraka… No, to vreme je za nas prošlo, a Boris neka trpi; to je i posao svakog ćaleta na svetu. Ovu tehniku sam viđao ranije na raznim foto-portalima (česta je i vrlo efikasna u sportskoj fotografiji). No, da prepustim autoru reč o ovom radu:
Nick Risinger je pratio svoje demone po malobrojnim zabitima koja još uvek nisu zagađena svetlošću kako bi mogao da načini čestite snimke zvezdanog neba. Angažovao je solidnu opremu: šest specijalnih fotoaparata sa namenskim filterima za slikanje neba je montirao na postolje koje rotira da kompenzuje rotaciju zemlje tokom dugih ekspozicija. Loveći deo po deo neba u razna doba godine i prešavši preko 100.000 kilometara, što je podrazumevalo i dva putovanja u Južnu Afriku, ovaj ludak je uspeo da uhvati 37.440 ekspozicija neba pod uglom od samo 12 stepeni (otprilike, širina dlana kad je ruka ispružena), Kvalitet i detaljnost tih ekspozicija je nešto od najboljeg što je ikad uhvaćeno sa površine planete.
A onda je čovek sastavio te ekspozicije u jednu sfernu panoramu veličine pet gigapiksela…