Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ovo je nesvakidašnje i nadahnjujuće… Pogledajte skup fantastičnih video snimaka načinjenih tokom ekspedicija na međunarodnu svemirsku stanicu…
Nemam šta da kažem, osim da preporučim: ako imate dobar link, idite na youtube stranicu, uključite HD verziju (720p ili 1080p) i pogledajte ovaj kratki film u režimu punog ekrana. Tek tad ćete moći da se unesete u ovaj snimak.
(Via)
Kada biste videli kako kucam sve ovo (i ne samo ovo), s pravom biste me zapitali zašto se nisam potrudio da naučim pravilno kucanje.
Ostajem kralj grešaka u kucanju (iliti typo grešaka, kako je žargon preneo iz engleskog jezika). Prilično sam lenj, brljav i nedosledan po tom pitanju. Činim sebi medveđu uslugu zbog toga, jer po prirodi nisam sklon takvoj vrsti javašluka. Dosta vremena izgubim ispravljajući svoje kucanje i to je najgore od svega. Često mi i promakne, što ste sigurno već primetili.
Nije da nisu, upućivali su me na neke programe za vežbanje pravilnog kucanja, ali nisam bio sklon takvom vidu učenja jer su ti programi radili na engleskom. Moj dominantni jezik je ipak srpski sa svim svojim posebnostima, a ne engleski bez dijakritičkih znakova. Kucam k’o lud sa dva do četiri prsta i nekoliko ljudi mi je već reklo da ih zanima koliko bih brz tek bio kad bih kucao pravilno… Eh, kažem ja i odmahnem rukom. Kasno je, jer ako za ovih dvadeset i kusur godina nisam ništa preduzeo, slaba je nada da ću ikada i preduzeti.
Uto mi je drugar skrenuo pažnju na to da nije sve tako crno, čak i kad mi promaknu greške (a pažljivi čitaoci SP su to sigurno već primetili). S obzirom na to da većina nas prepoznaje reči pri čitanju, a ne pojedinačna slova, često se desi da čak ni čitalac ne prepozna grešku.
Da li ste ikad razmišljali o tome kako izgleda vaš onlajn život? Dakako, pitanje postavljam u svetlu veoma labave pretpostavke da se to bivstvovanje u sajberprostoru uopšte može nazvati životom…
S obzirom na to da ima previše ljudi koji su postali ovisnici o fejsbuku, ovaj mali eksperiment je sasvim na mestu.
Čini mi se da ovde nedostaje jedan izuzetno čest gest: da se bez ičijeg poziva pridružite nekoj grupi prijatelja koja razmenjuje neke informacije na temu o kojoj ne znate ništa, a zatim glasno vičete “hahahahahaha!” i “LOL”, strogo pazeći da nikad ništa suvislo ne kažete. Tome, eventualno, možete dodati uskakanje u kadar kad prođe neko sa nekim slatkim kučetom, gde ćete izdeliti silne komplimente o izgledu te životinje, što će biti u direktnoj proporciji sa postignutim stepenom kič-faktora.
Više informacija potražite ovde. Uzgred, učinite to svakako. Upozoravajuće je.
(Via)
Da ne zakasnim previše, kao u slučaju majskog broja. Ovaj broj je jedan od značajnijih u poslednje vreme, što po sadržaju, a što zbog novosti u izgledu.
Junski broj mi je stigao, gle čuda, nepogužvan – a da pritom nisam ponovo molio i kumio poštara porukom na kapiji. Izgleda da ima nade: ona poruka je opstala dvadesetak dana na kapiji, pročitao ju je ko god je prošao ulicom, čak sam čuo i glasan smeh… Mada meni ništa nije bilo smešno. Uglavnom, poštar je imao dovoljno vremena da nauči da baci časopis na trotoar i šutne ga ispod kapije (gospodinu je, inače, teško da siđe sa bicikla) i ja sam sad radostan što ima nade. Samo jedno uvo na rikni časopisa: nije strašno kako je inače znalo da bude pre.
Sticajem okolnosti, već sam imao diskretnu i poverljivu najavu da će nešto lepo da se desi u novom broju, ali valjalo je sačekati da broj stigne da bih video o čemu je zaista reč.
Vredelo je strpljenja! Došlo je do sitnih, ali izvrsnih promena u unutrašnjem dizajnu časopisa. Za početak, zaglavlja svih rubrika su drugačija. A “Prizori”… Uh!…
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam junski National Geographic”
Seća li se iko laserskih diskova? Jednom sam video jedan takav disk, služio je kao ukras na zidu u videoteci u komšiluku.
Ovo je tipičan rezultat PR aktivnosti pre trideset godina: Leonard Nimoy razgovara sa plastičnom štaniclom u kojoj se nalazi sijalica; zapravo, pre nam prevodi šta štanicla kaže nego što razgovara sa njom.
Grozni brkovi (koje je dvadeset godina kasnije imitirao i Bob Dylan) umesto šiljatih ušiju nam dovoljno govore – čovek se trudio da ostavi drugačiju impresiju nego kao Mr Spock.
Ne znamo kako stoje stvari nakon što je Mr Spock Mr Nimoy ostavio fleke od prstiju na disku. Za nekog ko govori jezik osvetljenih štanicli, trebal obi da zna bolje…
Magnavision Laserdisc je tehnika koju su smatrali revolucionarnom kad se pojavila 1978. Istina, prvi plejeri na slobodnom tržištu su se pojavili tek 1981, otkad datira i ovaj snimak.
brb-piiip!-ćijućii-prrrr!
(Via)
Došlo doba da se istestira nova infrastruktura za Internet.
Beše doba kad mi je ovo bilo važno, a sad mi je samo zanimljivo: danas je dan kad se globalno testira “novi” (mada, odavno postojeći) protokol za saobraćaja na Internetu. Taj protokol treba da reši neka kvantitativna pitanja (najpre pitanje zagušenja adresa), ali se očekuje da razreši i neke probleme kvalitativnog karaktera, kao što je ulazak u trag zlonamernim napadima svih vrsta. A da ćete moći da uključite klima uređaj u stanu klikom na ikonu u telefonu, ne sumnjajte uopšte.
Da baš ne ulazim u tehnička pitanja, jer Suština pasijansa smatra tehnologijom dužnu da pomaže meni, a ne ja njoj (to jest: ne više), tek – danas je dan kad su mnogi ključni korisnici Interneta pokrenuli suštinske testove koji treba da odgovore na pitanje o spremnosti IPv6 protokola za rad. Tranzicija sa IPv4 će biti postupna i relativno bezbolna, a trajaće godinama.Važno je da je započelo.
Youtube propagira lošu sliku i loš ton, što previše liči na neke druge trendove tipa “hleba i igara”. Zato sam pre nekog vremena krenuo da čeprkam portal Vimeo.
Vimeo je karakterističan po tome što je video plasiran u izuzetno visokom kvalitetu, što je sadržaj koliko-toliko probran i što ga je lakše kontrolisati nego jutjub. Odlučujem da ponekad podelim sa vama nešto što sam otkrio tamo, a što smatram vrednim nekoliko minuta.
Za početak, jedna vrlo zanimljiv projekat time-lapse snimka tj. jako ubrzanog snimka nastalog kao povezani niz fotografija. Detalje ćete pronaći na originalnoj stranici, a ovde vam preporučujem da uključite prikaz preko punog ekrana. Uživajte!
Što bi rekao Hasan: čisti New Age.
Možda i jeste New Age, ali kao da je to nekog briga. Je li tako, Hasane, džukelo matora?
(Via)
Sa zakašnjenjem od tričave tri nedelje, sa mišlju kako ovo nije prvi put da me je novi broj čekao toliko dugo, najzad nalazim slobodno popodne da uživam u svom omiljenom časopisu.
Ovoliko kašnjenje možda nije pravo sa stanovišta ritma na blogu. Ali, tako je ispalo iz stotinu razloga koje podvodim pod zajednički naslov Freelancer Blues. Pride, da podsetim, ja ipak nisam rob Suštine pasijansa. 
A National Geographic je časopis koji se čuva. I koji traje. Zato, ako ste malo i čekali, to nikako ne znači da sam ja zakasnio.
A prethodni broj ste prelistali sa mnom, zar ne? A specijalno izdanje ste nabavili? Jeste li?
Kapitalna novost za mene: poruka poštaru je uspela. Sad ću morati da stavim novu da bi i sledeći brojevi stizali uredno. Majski broj je prvi potpuno ceo komad National Geographica koji sam primio u poslednje dve godine. U tom svetlu, ovog puta doživljavam i taktilno uživanje, što je čisti bonus.
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam majski National Geographic”
Nisam verovao svojim očima i ušima. Ali, ko sam ja pa tek tako paušalno da verujem sebi? Kakvo je ovo ludilo!
Reč je o prvom, kratkom filmu Srđana Karanovića. Srešćete ovde i neka poznata lica 
Komentar je izlišan.
(Tnx Marinko)
Maločas mi je Pura Moca poslao ovaj link, ali to se jedva prepoznaje. Uvertira “Viljema Tela” je nenadmašna po definiciji. Tri, četr:
Nemam pojma ko su ovi ludaci; danas sam za njih čuo prvi put. Vikipedija kaže sledeće (slobodan prevod dok dremuckam srčući kafu):
…Sinfonia je imala neobičan zahtev za pristup: svirači su morali da budu ne-muzičari ili, ako su muzičari, morali su da sviraju instrument koji je potpuno nov za njih.
Blagi Bože, nastupali su i u Royal Albert Hallu. Dakle, kao što rekoh: čisti rock’n’roll.
(Tnx Pura Moca)