Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sve što dodirneš,
Sve što vidiš,
Sve što probaš,
to i osetiš.
Sve što voliš,
Sve što mrziš,
U sve to sumnjaš
i sve to čuvaš.
Sve što pružiš,
Sve što prodaješ,
Sve što kupuješ,
prosiš, zajmiš ili kradeš,
Sve što stvoriš,
Sve što raščiniš,
Sve što učiniš,
Sve što izrekneš,
Sve što okusiš,
Svako koga sretneš,
Svako koga uvrediš,
Svako s kim se boriš,
Sve što biva,
Sve što je bilo,
Sve što će biti,
ama sve pod Suncem je u skladu.
Ali Mesec je zaklonio Sunce.
Мало има албума које знам напамет, али некако испада да међу њима највише има дугачких и компликованих ствари. Ваљда зато што њих и треба слушати више пута да би се све чуло, а и могу да се слушају више пута јер увек има још нешто што нисам дотле приметио.
Пошто смо сад као сви исукали црвене фломастере да свечано обележимо годишњицу Тамне стране месеца… варате се, није то тај албум за који сам зашиљио тастатуру. Мада и њега знам напамет, и могу било кад да га преслушам поново, али не, није тај.
Моја страна Пинк Флојда је “Мајка атомског срца“, и то пре свега истоимена свита. Остатак албума не изостављам, све то чини целину, али још нисам докучио како, осим интуитивно (у преводу: не умем да објасним).
Нека ми овде буде дозвољена једна гастарбајтерска успомена: укупно двапут сам у печалби сањао да у ствари лежим код куће на каучу док око мене одзвања музика. Једном је то било “10000 авиона на крову” Филипа Гласа, други пут Флојд, управо овај албум.
Двадесети век је донео доста музичких експеримената, мешања стилова, убацивања разних звукова уместо инструмената. Изводила се музика са шеснаест тонова по октави уместо стандардних дванаест (или беше са осам пута више од дванаест), без ритма, без мелодије. Чак су се појављивали и рок бендови без бубњева (Манго Џери) и без гитара (Ретка птица). И сам Флојд је имао, закључно са овим албумом, излета у ту врсту опита – “Тањир пун тајни” се састоји од доста гребања по жицама, лупања по унутрашњости клавира, једног скоро механичког бубња који се помаља из бесконачности и примиче малом мозгу слушаоца, што се на крају све растапа у величанствену оргуљашку оргију.
“Мајка” је један од ретких комада где све то некако делује, изнутра је складно и има потку која сву ту гунгулу прожима и води од почетка до краја. Јесте, у песми звони телефон, има којекаквих шумова, чује се изобличен глас техничара који захтева тишину у студију, ту је поприлична дувачка секција и то не у позадини него баш носи мелодију у кључним тачкама, и хор који то исто ради на неким другим местима. Свеопшта папазјанија… али то ради.
Сами Флојдовци никад нису волели ову ствар, пре свега зато што је била компликована за извођење (16 чланова хора, дувачи, гомила инструмената, све то треба озвучити – са тадашњом техником често није ни могло да се изведе), што је главну мелодију написао спољни сарадник… што се мене ама баш никако не тиче. Ово остаје албум који пуштам себи кад сам добар и заслужим.
Dragi moji,
Danas Suština pasijansa otvara svoje srce jubileju.
Mislim – jebe se nama za jubileje, nismo spali na to da nam godišnjice predstavljaju lajtmotiv delovanja, ta vremna su prošla, cveće je nabacano na žutu kaldrmu dok je priolazila štafeta, nego ovo je ozbiljna stvar.
Elem, danas je četrdeset godina jednog od najvažnijih dela u muzici dvadesetog veka. Reč je o albumu The Dark Side of the Moon°, magnum opusu engleske grupe Pink Floyd.
Predlažem da saznate poneku pikanteriju o nastanku tog dela.
Poslednjih nedelja se nešto silno pričalo o asteroidima. Te ovaj prolazi blizu, te hoće li nas onaj zveknuti, te nikad ih nije bilo toliko… E, čekaj malo: bilo ih je. Oduvek ih je bilo, pri čemu hajde da se dogovorimo, onako u duhu postavke Ajnštajnovih referentnih okvira za raspravu, da “oduvek” smatramo tek veoma kratki period istorije kosmosa u kome je čovek podigao glavu i počeo da čata po zvezdama.
Tek smo nedavno uspostavili metodologiju, tehniku i praksu katalogizovanja i praćenja kretanja asteroida. A to “nedavno”, ajd’ opet po Ajnštajnu, smatrajmo periodom od tridesetak godina… Elem, neko je bio vredan, pa napravio šematski prikaz razvoja kataloga asteroida – pre toga, to je bilo samo rasuto kamenje koje se dominantno nalazi u tzv. asteroidnom pojasu između Mara i Jupitera. Pogledajte sledeću animaciju. Pre nego što započnete, savetujem da prebacite snimak u HD rezoluciju i da raširite sliku preko celog ekrana: tako ćete lakše prepoznati detalje koji su u ovoj ilustrovanoj priči važni.
Fascinantno!
A sad, ukoliko ste se uplašili, lakše malo. Potencijalnu opasnost čine samo tačkice obojene u crveno. Kažu da postoji realna verovatnoća a nas nešto klepi u sledećih 1000 godina; kako su do tog broja došli, ne bih znao da kažem…
Ono jeste da liči na scenu iz nekog filma o inspektoru Kluzou i jeste da je to reklama za tamo neki ZOIL, ali je baš dobro.
Naravoučenije 1: osiguravajuća društva su ponekad nesklona da isplate premije i za mnogo verovatnije događaje.
Naravoučenije 2: nemoj reći da je nešto nemoguće.
Naravoučenije 3 ću da prećutim jer sam ja jedan lepo vaspitan momak.
Svetsko more, okeani, struje… Ovog puta u vizuelizaciji koja neobično liči na nebo Van Goga, a zapravo jako ima smisla: to su morske struje.
Očaravajuće.
Tehnike koje se danas koriste za praćenje aktivnosti Sunca dozvoljavaju da vidimo stvari koje donedavno nije bilo moguće videti. Pogledajte ovo ludilo.
Komentar je izlišan.
Prvo je naučio da ovladava resursima:
…i to nepunih.
Nema šta da se priča. Ako i ne znate španski, kao što ga ja ne znam, neće smetati da ispratite sve što treba.
Majstorski.
Kodachrome je obeležje jedne ere u fotografiji: ovaj kolorni film za fotografiju je bio toliko popularan da mu je čak i Paul Simon spevao pesmu. Međutim, vreme romantike je iza nas: danas svaka šuša ima digitalni fotoaparat, pa onda slika nekakve klikere i to prikazuje svetu kao da je bogzna šta (“Čim se luda se ponosi, pametan se stidi…”). Međutim, ima onih koji su radni vek proveli koristeći taj film. Valjalo bi pitati njih kako se osećaju… Tokom 2009. godine, poslednja rolna pozitiv-filma Kodachrome 64 je sišla sa proizvodne linije. I to je to, nema više. Nikad više.
I šta sa tom rolnom? Nije red da prođe bez pompe.
Dali su je pravom čoveku u ruke i rekli mu da snimi šta god hoće, gde god hoće. Steve McCurry je autor one fotografije devojke izbeglice koja se nalazi na najpoznatijoj naslovnoj stranici u 125 godina dugoj istoriji časopisa National Geographic. A pre i posle te čuvene fotke, McCurry je napravio nebrojeno snimaka tokom tridesetogodišnjeg manje-više stalnog angažmana za ugledni časopis. A šta je čuveni fotograf uradio sa tom rolnom filma, pogledajte u ovom dokumentarcu.