Danas bi joj bilo trideset.
Spavaj, anđele.
Tag: rođendan
Vatra
Treba imat’ dušu!
Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson lagano otvori oči i ugleda ništa. Onda još jednom otvori oči i shvati da je to nemoguće – već su bile otvorene.
“Ništa ne vidim!”, pomisli Jen. “Jebote, pa ja ništa ne vidim!? Oslepeo sam!!”. U Jenu je količina pankie polako rasla.
– Ko je ugasio sveću? – čuo je neki glas.
Voda
Kakva prijatna tišina.
Jen ne pamti kad je, i da li je uopšte, ovoliko duboko bio u vodi. I ovoliko dugo. Ronjenje na dah mu je bilo strano isto koliko i ronjenje s “punom ratnom opremom”. Iako nije osećao nikakvu potrebu za vazduhom, nije se usuđivao da razmišlja o tome da li treba da diše ili već diše ili… Nije se usuđivao da razmišlja.
“Voda je prijatna.”, pomisli Jen. “Nimalo nije hladna.”
Počeo je lagano da se okreće u nameri da bolje pogleda okolinu. S obzirom da nije imao masku, pogled mu nije daleko dosezao. Onda je pogledao kako je obučen. Odeća na njemu je bila čudna. “Još ako ima tkaninu ispod ruku i između nogu…”, pomisli. Da. To što je na njemu definitivno je wing suit.
Vazduh
Somnabulizam, šta li?
Ah, kako divno mesto za posmatranje okoline. Ili još bolje, da se ne posmatra. Da se lepo zažmuri i uživa u prolećnom suncu. Da se razmišlja o nečemu ili još bolje da se ne razmišlja ni o čemu. Da se koristi ova šarena ladovina, taman da ne bije svetlost, a možda se u’vati bojica. Vetrić prolećni, lišće mu se raduje. Ah.
A lokacija idealna. Lep položaj da se zavali čovek. To što priroda uradi, to ne mož’ niko. Ima čak i fina grana da se podmetne pod glavu. Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson hrabro pomisli: “E, sad bi mi i Tom Sojer pozavideo”.
Dečiji rođendan
Kako preživeti dečiji rođendan? U igraonici, mislim.
Ne, nemam nikakav mudar savet. Imam pitanje na koje nemam odgovor, bez obzira da l’ je Aleksin rođendan ili nekog njegovog drugara. Deca se jurcaju, igraju, izbegavaju da jedu i rade sve ono što se od njih očekuje. Roditelji 
sede i smaraju se 
, gledaju ih 
, srknu malo kafe 
i(l’) vode, pa u krug.
U stvari lažem. Majke se tu brzo i lako upoznaju; očevi su ti koji se smaraju, na mobilnom kuckaju poruke il’ traže izveštaje iz kockarnice.
Neko čak piše prilog za Suštinu pasijansa. 
I tako kad su “tuđi” rođendani…
Macca!
Danas je 70. rođendan najveće žive zvezde rock’n’rolla. Da mu poželimo ugodno veče i još mnogo rođendana: zaslužio je nakon što je svetu ostavio svu tu muziku.
Istina, Paul McCartney je čovek koji je ostvario svaku moguću kompenzaciju, uključujući i onu materijalnu, za muziku koju uspešno stvara već pedeset godina. Zna se da je on najbogatiji muzičar na svetu (i jedan od deset najbogatijih stanovnika Ostrva), a neke procene idu dotle da je sada težak preko 700 miliona dolara, što bi značilo da je u životu verovatno zaradio više od milijarde. No, tako ti je to: počneš kao klinac iz kvarta srednje klase u industrijskom gradu koji svira u vreme ručka u memljivom klubu prilično opisnog imena (“pećina”), a završiš kao VIP koji sa scene dobacuje pošalice o kraljici, i to u njenom prisustvu.
Ali, čekaj malo. Između te dve tačke u životu, ima i nečega što je učinilo da Macca zasluži status koji danas ima.
Lutanje u doba neoplagijatizma
Kad se popije, bolje se zalije.
U doba ranog neoplagijatizma pošten čovek je mogao da ostavi otključanu kapiju i mirno legne da spava. Ne samo otključanu, nego i otvorenu, ako zaboravi da je zatvori ili se seti kasno, kad ga većma mrzi da izlazi iz kuće i zatvara je.
I kô što ‘nomad pametno reče Milovan Vitezović da je istorija majka mudrosti, ali da su odjednom došli neki manijaci i silovali nam učiteljicu, tako su došla neka vremena i sa njima neki manijaci zbog kojih moraš da zaključaš kapiju, ali i kuću i garažu u dvorištu iza te zaključane kapije. Pa i opet da se pitaš da li si dovoljno bezbedan.
Safari u doba neoplagijatizma
“Harli” i “kukarača” su kao zec i kornjača. Još samo da vidimo ko igra koju ulogu…
U doba ranog neoplagijatizma predsednik bi slabo obilazio sela, gradove, fabrike i narod uopšte. Čak ni u predizbornoj kampanji. Znao je Tedi Ruzvelt da bi predsedničke reči podrške i predizborne vizije svakom dobrodošle, ali ih je slabo praktikovao. No, čim je završio svoje predsednikovanje, uzjahao je “harlija” i dovezao se do mene.
To što sam u to vreme živeo na visokim spratovima ne znači da su do mene dolazile neke visokoumne ideje. No, Tedijeva ideja – da skoknemo do njegovih prijatelja na ruskoj svemirskoj stanici “Mir” – iako isprva malo šašava, delovala je svakako bolja od na primer ubijanja nedužnih životinja u Africi. 
Ronjenje na dah u doba neoplagijatizma
Kako su me naterali da pišem blog…
Još u doba ranog neoplagijatizma postojalo je takmičenje ronjenja “na dah”. Daleko od toga da je bilo svetski popularno ili popularno makar koliko i sada. No, ipak su postojala međunarodna takmičenja hobista i sličnih. Publike nije nedostajalo, nagrade su bile skromne, al’ ludacima hobistima dovoljne.
U trenucima koje ću opisati u narednim redovima pripremao sam se za ovo takmičenje. Nedelju-dve pre zvaničnog početka nezvaničnog svetskog prvenstva moji prijatelji i ljubitelji ovog sporta Rikardo Zonta i Ludvig Fadeev su sebi “nabijali formu”, a meni “nabijali komplekse”. Ludvig je upravo izronio sa meni nepojmljivih 235 metara dubine, a ja sam se samo uzdao da će mi nenajavljeno prisustvo Mišel Manahen i Čake Kan dati dovoljno adrenalina da odem dublje.
Nastavite sa čitanjem… “Ronjenje na dah u doba neoplagijatizma”