Tag: saradnici

Nepotrebno znanje

NJastavljamo seriju slika naučnika u mladim danima. Za stariju verziju Karla Fridriha Gausa goglujte 10 DM.Godina 1820. bila je prestupna. Na ostrvu Milosu otkopana je statua (doduše bez ruku) neke zgodne cice; u SAD je izborna godina – Džejms Monro opušteno trči homerun; trapavi eksperimentator Ersted primećuje vezu elektriciteta i magnetizma; ljudska noga prvi put staje na tlo Antarktika; u Engleskoj je porinut brod nevinog imena Beagle. Nemačka, u to vreme konfederacija 39 suverenih država, široko ulaže u kartografiju; od Vojvodine do Danske geometri imaju pune ruke posla. Administracija je jako zadovoljna što se projektu brzo i lako pridružio mladi, ali već poznati dr Karl Fridrih Gaus, isti onaj čika koji nas je mudro gledao sa novčanice od 10 maraka. Nosači geodezijske opreme, sa svoje strane, nisu preterano srećni. Sa njihove tačke gledišta, mladi doktor je definitivno rešio da slomi svoj mladi vrat pentrajući se na planinske vrhove Hohenhagen, Inzelberg i Broken (sic!). Možemo da zamislimo nosače, koji stenju pod teškom opremom, kako besne dok slušaju tiho mrmljanje mladog doktora, koji se svađa sa samim sobom dok u glavi izvodi složene kalkulacije. Verovatno su se žalili suprugama kako je taj mladi doktor ludak koga ne žele da ga nose na duši. I verovatno su im supruge odgovarale da umuknu, jer se posao dobro plaća. Ali mladi doktor izgleda nesalomivo, a na licu mu se vidi nesumnjiv smešak pobednika; verovatno je dopustio sebi i veseli Tako je! uzvik. Merenja koja je izveo, i za koja je izmislio novi instrument (isti onaj koji je Gausu pravio društvo na novčanici), potvrdila su teoriju: zbir uglova u Hohenhagen-Inzelberg-Broken trouglu nije 180 stepeni*.

Broken, vidik mora da je sjajan, čim su Nemci na njega stavili repetitor

Nastavite sa čitanjem… “Nepotrebno znanje”

Još ideja za zimu

Za one koji nije uspeo da probudi jutarnji prilog, ili bi da iskoriste ovo vreme i utonu u (zimski) san…

Evo jednog nesvakidašnjeg buđenja zime…

Ne dajte da vas natpis na kraju filma zbuni. Bil je živ i zdrav, vredan i radan, kloni se javnosti, al’ nećemo o njemu. Nećemo ni o stripu (za sada) koji je izvesnim momcima poslužio kao inspiracija za ovaj film, koji ćete sigurno ponovo pogledati. Winking smile

Buđenje zime

pogled s prozora

Nek nam nosići pocrvene!

Volite li zimu? Kakva osećanja u vama bude pomisao na ovo godišnje doba? Moje “emotivno razmišljanje” prema njoj je sendvičarskog tipa – jedno vreme sam je voleo, pa posle nisam, sad je opet volim. Winking smile Doduše, moja sadašnja ljubav prema njoj nije ništa izraženija od ljubavi prema drugim godišnjim dobima. Ušao sam, izgleda, u ono doba života kad u svakom godišnjem dobu vidiš samo lepe stvari. Smile

U trenutku kada budete čitali ovaj prilog zima će već biti tu oko nas. Neko ju je možda već osetio zbog suviše kratkog/tankog komada odeće ili zbog iznosa na računu za grejanje, al’ ne bih sad o tome. Kažu da ne treba davati savet nekom ko ga ne traži. Stoga dalji tekst protumačite kao predlog, kao ideju, kao podstrek,… Pointing up

Pridružite se nekoj grupi dece koja se igra u snegu. Potrudite se da vas prihvate. Možda će vam biti lakše da to uradite ako krenete sa nekim svojim vršnjakom (nebitan je pol); samo vas “matorih” mora da bude bar 3-4 manje od “mlađih”.

“Podelite” malo dečije radosti. Pomozite im da naprave sneška. Ili iglo. Naučite ih da naprave lepše grudve. Utabajte neku stazu sa njima. Sankajte se s njima. Uvaljajte se u sneg s njima. Smejte se s njima. Pomozite im da se “slikaju” u snegu, pa im pokažite kako se to može (trapavo) uraditi samostalno. Igrajte se.

Kad se umorite, ponesite jednu grudvu kući. Stavite je u neku činiju, pa je uz topao čaj/kakao/kafu posmatrajte kako se topi. Eto tako…

Vampiri ante portas

Mala smo zemlja u kojoj se novac raspodeljuje shodno interesima zatvorenih grupa. A da bi se u grupu ušlo, moraju se raditi prljavi poslovi. Evo primera.

Sjajna je Pekićeva knjiga Kako upokojiti vampira. Ruku na srce, nije Pekićev stil za svakoga, pa ko je nije pročitao nije mu ni zameriti – ponekad mi se čini da sam ja taj koji je lud jer volim da se provlačim kroz meandre Pekićevih zavrzlama. (nota bene: ko god je smislio da osnovnoj školi u Beogradu da Pekićevo ime, očigledno baš ništa njegovo nije pročitao. Jadna deca, kad je dan škole moraju da kopaju po Pekićevim knjigama…)

Jedan od načina ulivanja logikePriča u knjizi se vrti oko izmišljenog Gestapo pukovnika Steinbrechera, koji je predstavljen kao savršeni policijski islednik, konačni rezultat veštačke selekcije svih policija sveta. Osnovno didaktičko sredstvo Steinbrechera je logika, koja (ipak uz podignutu obrvu dežurnih udarača) mrvi sve pred sobom, spaja nespojivo kao savršeni varilac i dokazuje nedokazivo. Demonstrira moć logike Pekić u nezaboravnom dramskom pasažu gde Steinbrecher obrađuje trgovačkog putnika koga neumoljivo vodi od malog čoveka preko strastvenog ljubavnika do opasnog špijuna.

Setio sam se te knjige jer mi je Slučaj dodelio u šake Politiku, dnevni list čudne istorije i sumnjive budućnosti, od 8. 2. 2009 godine. Tu sam doživeo užas čitanja intervjua dr Žarka Trebješanina, profesora Beogradskog Univerziteta na Defektološkom fakultetu (sada taj fakultet nosi komplikovano ime Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju) na predmetu Opšta psihologija, a povodom njegove knjige Rečnik Jungovih pojmova i simbola. Intervju je potpisala Anđelka Cvijić.

Nastavite sa čitanjem… “Vampiri ante portas”

Smeh očaja 2

Mene su dobri ljudi naučili da nije dovoljno nešto primetiti, već valja po primećenom pitanju nešto i preduzeti.

Pošto sam primetio havariju prezentacije Bolnice za pedijatriju Kliničko-bolničkog centra Zvezdara, a pre nego što sam je ovde izložio, napisao sam sledeći email:

Poštovani,

U potrazi za lečenjem svog deteta naišao sam na Internet prezentaciju vaše bolnice za Pedijatriju, http://www.kbczvezdara.org/?p=81#more-81.

Tekst koji ova stranica sadrži je ispod svakog nivoa, i profesionalnog i formalnog. Jedino što bi posetilac mogao da poželi posle pregleda ove prezentacije jeste da beži glavom bez obzira.

Pošto sam ubeđen da vaši zaposleni ni KBC Zvezdara ni bolnica za Pedijatriju ne zaslužuju takvu prezentaciju, bio sam slobodan da tekst korigujem tako da bude formalno korektan, sa gramatičke i pravopisne strane. Korigovani tekst, koji mislim da bi trebalo dalje proveriti, i popraviti profesionalne greške, vam šaljem u prilogu ove poruke.

Molim vas da ovu poruku shvatite blagonaklono, kao malu sugestiju i pomoć u daljem radu i boljem kontaktu sa pacijentima.

S’ poštovanjem,

Miloš Babović

Neću ovde da unosim kako izgleda korigovani tekst, možete misliti: sve isto, samo uz otvorene oči i obrisane naočare.

E pa danas je tekst ispravljen. Doduše, ne baš ceo. Već samo jedan deo. Mali deo. Dva slova, zapravo. Narode moj, nek ti je na znanje: Dragoslav Maksimović više nije V.D. Načelnika, on je sada Načelnik!

Pa čestitam Dragoslave, sine u majke!

Jan je rešen

Kada se nema šta reći, može se i ćutati.

Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink se oseća odlično. PSV Ajndhoven je prvi na tabeli holandskog prvenstva sa devet bodova prednosti u odnosu na drugoplasirani Ajaks, a Jan Vennegoor of Hesselink vodi na listi strelaca (33 gola) i asistenata (27 asistencija). Stiže laka utakmica, protiv poslednjeplasirane Rode. Naslovi u novinama su sugestivni, a optimizam stručnog štaba i cele ekipe je zarazan: već su upisana nova tri boda. Utakmica počinje, ali tromo. Svi čekaju gol koji nikako da se desi. Noge su lenje, glava se više ljuti na rastrčane rode u niskom letu nego na sopstvenu mrzovolju. Nervoza se širi, šanse se propuštaju i stiže kazna: Roda, golom poljskog internacionalca Dimnjaka, stiže u vođstvo u 85-om minutu. Ne pomaže ni nepotrebni produžetak od sedam minuta – Jan Vennegoor of Hesselink promašuje nepostojeći penal u šestom minutu nadoknade. „Ničija nije gorela do zore“, likuje Gnezdev, golman Rode, stojeći na jednoj nozi.

Nastavite sa čitanjem… “Jan je rešen”

Kako sam ostao bez para

Dobro de, nisam baš totalno osiromašio. Samo su mi bile nedostupne neko vreme. Ne mojom krivicom.

Juče u 15:51 primih SMS od svoje banke u kojem me obaveštavaju da su mi iz bezbednosnih razloga izvršili privremenu blokadu platne kartice, te da se za detalje mogu javiti kontakt centru. U 15:52 je počela moja Odiseja s zvanjem pomenutog centra, od čega Oću moje pare!sam odustao negde u večernjim satima jer mi konstantan signal zauzeća nije mnogo pomogao u spoznaji šta se dešava s mojom karticom. Sajt banke je, kao najnoviju vest, imao informaciju od pre pola meseca gde se ponose nekim finansijskim rezultatima (što je i dalje slučaj, 24 sata kasnije).

Kod sebe sam imao dovoljnu količinu keša, što nije dovoljno – šta ako se desi nešto nepredviđeno (shodno pripadnosti ovom polu i hetero opredeljenju nisam mislio na hitne situacije tipa “jao što videh slatke cipelice, ne mogah odoleti”)? Kad sam se izvukao od poslovnih obaveza, većina filijala banke bila je zatvorena. Ona jedina što radi nešto duže, u jednom tržnom centru, imala je red koji se protezao do eksterijera. Ljudi s istom mukom kao i ja…

Nastavite sa čitanjem… “Kako sam ostao bez para”

Može i balon

… ako nema ništa bolje, a hitnja je velika.

E, znaš ono kad je bilo bombardovanje i to. I sad pazi, ortaku jednom tu iz kraja, riknula gumica za kasetofon. Ma, znaš ga, bre, nosi stalno džitru u nekoj zelenoj futroli. Viđ’o si ga garant. E, sad, pazi foru. Lik ne može da nađe nigde gumicu tu za kasetofon. Fora je što nema gde nije tražio, al’, bre, to bombardovanje, pa niko ne radi i tako. Smorio se k’o Džej na basketu. I sad fora je što je lik nekako provalio da mu pasuje ono na kraju kurtona, ono gde piše made in usta. E, i sad… Kako nisi vid’o gde piše to? Pa, kad nikad nisi odmot’o kurton do kraja, jebote. I sad, fora je da taj obruč, prsten, štaliveć tu na kraju fino obreže i onda mu služi k’o gumica za kasetofon. E, frka je što to drži dandva i moraš da staviš novu. Imao on tako dvatri kurtona da mu se nađe, da zameni. E, ali je fora kad je presušio, pa otiš’o do kioska da kupi nove i sad kaže onoj ribi što radi unutra “je l’ imate kurtone?”, a ona kaže “nemamo”, a on pogleda onako izlog i pita “poslužiće mi i ovi baloni, dajte mi dva komada hitno”. Fora je kad se riba ta u kiosku zaprepastila k’o Đelić sad kad je čuo da je dao ostavku.

Smeh očaja

Što te ne ubije, čini te jačim, kaže narod. Lomim prste i sve nade ulažem u jadnu nadu: ako moje dete preživi odrastanje, Musa Kesedžija će oglasiti potrebu za posestrimom vilom. Sa iskustvom, dakako.

Ognjen već sedmi dan ima temperaturu. Ništa veliko, ali i ništa drugo. Niti curi nos, niti kašlje, veseo je, ništa ga ne boli. Ali stalno nekih 37 sa tri-četiri, i ponekad, a obavezno noću, temperatura skoči i na 39. Lokalni dom zdravlja ima ugrađen alarm Ognjen approaching (iz već opisanih razloga), a doktorke su već iskusne u izbegavanju davanja bilo kakvih mišljenja (omiljena rečenica je Skidajte temperaturu pa vidite), pa nemamo kud nego da tražimo drugo rešenje. Danas smo ga našli u Bolnici za pedijatriju KBC Zvezdara Dr Olga Popović–Dedijer.

Šta će tamo biti – ne znam, idemo u 17:00. Ali radoznalog me majka rodila, pa sam informacije potražio po Internetu, inače noćnoj mori naših (nadobudnih, nesposobnih i nezainteresovanih za bilo šta osim titule) lekara. Adresa je http://www.kbczvezdara.org/?p=81. Bolje da je nisam našao.

Nota bene: sledi crnohumorna zabava. Molim one sa slabim nervima i/ili hipertenzijom da prestanu da čitaju ili da popiju lek.

Svi spremni? Niste, ali nema veze. Idemo!

Narode moj, čujte i počujte! Kliničko – bolnički centar Zvezdara urbi et orbi, celom svetu, svih Eratostenovih 40 hiljada kilometara u obimu, ama i zadnjoj planetarnoj rupi sa dial-up Internet konekcijom, ponosno predstavlja: Bolnicu za pedijatriju Dr Olga Popović–Dedijer!
Nastavite sa čitanjem… “Smeh očaja”

Odbrana i poslednji dani slučajnosti

Primetio sam kako ljudi oko mene često za svaku pojavu traže razlog. Kao posledicu nagomilavanja razloga, dobili smo teorije zavere. A kako reče jednom pokojni dr Boža Aničin, sve teorije zavere su tačne. Zato ustajem u odbranu slučajnosti.

Znate li šta je jedna zemaljska godina? Za neupućene ili zaboravne, to je vreme potrebno da planeta Zemlja načini jedan pun obrt oko matične zvezde, Sunca. A šta je jedan zemaljski dan? Naravno, vreme potrebno da planeta Zemlja načini jedan pun obrt oko sopstvene ose rotacije. Ova dva pojma očigledno nemaju puno toga zajedničkog osim što su oba vremenske veličine. (Ne postoji suštinska korelacija godine i dana.) Međutim, zanimljiva je činjenica da su ta dva pojma uveliko po meri čoveka:  dan je usaglašen sa ciklusom naše radne energije, a godina sa životnim kapacitetom. Jedna godina traje 365,2422 dana. Zašto baš toliko? Nema razloga, u pitanju je slučajnost.

Zemlja, ali stvarnoBuuuuuuuu

A znate li šta su brojevi π i e?  Broj π (3,14) je odnos obima i prečnika kruga u euklidskoj geometriji, ali takođe i odnos broja bacanja igle dužine 1cm na papir sa iscrtanim (2cm razmaknutim) linijama i broja padanja igle tako da preseca bilo koju liniju. Broj e (2,71) se pojavljuje u celom spektru fenomena koji opadaju sa vremenom (amplituda vertikalnih oscilacija vašeg novog Punta Classic posle prelaska preko ležećeg policajca, ili količina ugljenika C14 u kostima preminulog faraona, recimo). Da stvar bude crnja, ovi brojevi se opiru „normalnom“ ponašanju: ne mogu se izraziti kao količnik dva cela broja, već moramo pamtiti decimale, svako po volji, želji i potrebama. (Ima još takvih brojeva, recimo koren iz dva, čiju su iracionalnost prvi otkrili još Pitagorini učenici. Blistavi put, na ponos Homo Sapiensu, kojim se do te činjenice stiže, potražite u prvom dodatku Saganovog remek dela Kosmos). Zašto su ova dva broja baš toliki koliki su i baš takvi kakvi su? Nemamo pojma.

Nastavite sa čitanjem… “Odbrana i poslednji dani slučajnosti”