Tag: saradnici

Odlazak

Kada sam polazio u srednju školu, nadao sam se da će biti zaboravljen nadimak koji nisam voleo. Ušao sam u učionicu i seo na jednu stolicu. Veoma brzo, na vratima se pojavilo poznato lice: Gde si, Babke!

Bio je žestok i inteligentan. Nikada nije mogao da se pomiri sa nepravdom. Istina je bila njegova alfa i omega, suština njegovog bića. Njegova otvorenost i dobra volja, koje mnogi mešaju sa naivnošću, bila je zarazna. Upkros svetu u kome živimo, na čast je njegovim roditeljima dobrota kojom su ga naoružali. Bio je strastan. Energija koju je ulagao u svoja interesovanja je bila ogromna. Uvek je tražio najkraći put kao onome što je želeo, po cenu udaranja u zidove. Nije se štedeo.

Jeste, bio je i lenj. Lenjost je, kažu, način na koji se obračunavamo sa obavezama koje ne želimo, ali moramo. Sada je to zaboravljen pojam: lenji ljudi ne postoje, jer decu vaspitavamo da rade samo one stvare koje žele; za sve ostalo tu su SOS telefoni.

Nastavite sa čitanjem… “Odlazak”

Swecki prwaci

Možete bre wi da serete kolko oćete al ja ću da wam kažem istinu

samo da očistim WHS, pa da pogledam kako je Zwezda postala prwak swetaKad se setim toga odma mi krenu suze na oči bre i može neko da kaže da je prošlo dwajes godina al meni ko da je bilo juče wreme je stalo ljubawi moja biće dana i biće leta bićemo opet prwaci sweta a sad bi najwiše woleo da postoji wremeplow brate a sada ću da obrišem prašinu sa wehaesa i da se podsetim svega dok se mudonje ne dosete pa da to počnu da puštaju na histori čanelu preko kablowske to je bre istorija.

Nemoj, mala, plakati

Sad kad nam dođe BusPlus neće biti gužve po busevima.

Troslovni je okrenuo leđa rešetkama i posmatrao cimere. Oni njega nisu posmatrali. Nije mnogo mario za to. Glavobolja je prolazila, ali on i dalje nije imao snage da se svađa za neko slobodno mesto za sedenje.

Od telefonskog razgovora sa Gremlinom je prošlo više od pet sati. Ili je bar tako on mislio. Sat su mu – uz još neke sitnice – uzeli na ulazu, a bez njega ima slabu orijentaciju u vremenu. Pa i sa satom ima slabu orijentaciju u vremenu, al’ to sad nije bitno. Bitno je da Gremlina nema.

Više nije znao kako da prekrati vreme. Strpljenje je odavno izgubio, a nestrpljenje mu ovde nije mnogo pomagalo. Stoga je odlučio da postane ravnodušan. Zbog toga skoro da se nije ni obradovao kada je izašao i ugledao Gremlina.

Nastavite sa čitanjem… “Nemoj, mala, plakati”

Jan je preduzimljiv

Nema ničeg lepšeg od zdrave konkurencije. Za sve ostalo tu su lekovi za snižavanje krvnog pritiska

Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink postao građevinski preduzimač. Većina muškaraca ima i stanove i supruge; ta kombinacija mora da je dobitna, razmišlja. „Vidite stan, dosta je oronuo, odavno u njega nije ulagano. Trebalo bi renovirati kupatilo i kuhinju, zameniti električne instalacije, gletovati i krečiti“, objašnjava oprezno mušterija. „Koliko bi to koštalo i kada bi bilo gotovo?“ „Tri hiljade evra, za 40 dana“, kaže Jan Vennegoor of Hesselink hitro, na čemu je dosta radio u fudbalskim danima. „Ma sjajno! Onda počnite“, kao tele krave muzare grize ovca za šišanje mamac za svinje pred klanje. Tri meseca kasnije, Jan ljušti tapete. Neko zvoni na vrata. „Dobar dan, mi smo građevinska inspekcija opštine Novi Beograd, došli smo po prijavi komšija. Imate li dozvolu za rad?“ „Zapravo ne, ja sam poznati fudbaler“, kaže Jan Vennegoor of Hesselink šarmantno, na čemu nikad nije dovoljno raditi. „Svakako, svakako. Kazna je 700 evra, ili da potpišete ovu izjavu u tri primerka.“, kaže inspekcija ljubazno, na čemu posebno insistira uvek zabrinuta javnost. Neka ide život, pomisli Jan Vennegoor of Hesselink i maši se za džep.

Lekcije iz redovanja

Red, ili niz, kažu knjige, je uređeni skup koji podleže određenim pravilima. Ovaj tekst je inspirisan organizatorima redova koji očigledno knjige ne čitaju, a napisan je u čast bezveznog jubileja, dvadesete godišnjice mog samostalnog čekanja po redovima.

Opšta teorija čekanja

Generalni sekretar SE Torbjorn Jagland kaže da su reforme u Srbiji impresivne.

„Smatramo da će 2010. godina biti izuzetno važna za proces evropskih integracija celog regiona. Takođe, verujemo da će Evropska unija uvažiti naše napore koje ulažemo u cilju približavanja EU i da će, u skladu sa tim, Srbija u najkraćem roku steći status kandidata za članstvo u EU“, istakao je premijer Cvetković.

Generalni sekretar SE je rekao i da je Srbija učinila mnogo u oblasti evropskih integracija i da je na putu da postane faktor stabilnosti na Balkanu, naglašavajući da SE sa posebnom pažnjom prati sva politička i druga zbivanja u Srbiji…

Redovanje kao sociološki fenomen: obratite pažnju na mikro grupisanje i odbrambene poze samaca.

Čekanje nad čekanjima, čekanje prvo

„Celog života, od prve lične karte, svaki put za dokumenta čekam po tri sata. Nekad se čekalo po hodnicima, pa je bilo zagušljivo. Ovo je čekanje napolju, malo pada kiša, ali je prijatno. Bar se nećemo ugušiti.“

„Ja imam dva sina, jedan sedam, drugi tri godine. Ne brinite, svi sinovi padaju na glavu. Moj stariji je počeo sa 8 meseci. Očvrsne lobanja tokom vremena, prestanemo da brojimo masnice i čvoruge. Nema tu odbrane. Teže je kasnije, kad napune 2-3 godine. Tada te bude u 5 ujutru – Mama hoću crtani; hoću smoki; da piškim; žedan sam. Kakva crna privatnost, spasilo bi me da neko radi video nadzor moje dece…“

„Mi smo sinoć – ili se to zove jutros? -došli iz grada. Popiješ guaranu, onda nije problem.“

„Ljudi! Primaće se 30 zahteva, ne vredi da čekate. Idite kući. Niko vas neće prozivati po vašem spisku, to je interni spisak. Idite kući.“

Nastavite sa čitanjem… “Lekcije iz redovanja”

Kako sam zamrzeo supu sa knedlama

Znate kako stvari funkcionišu: dete se rodi, opšta sreća i veselje, i uvek se nekako nađe zgodni mali disk pun mrzova sa dečijim pesmama…

Mame se, jel’te, u tehniku ne razumeju (i uglavnom su nezadovoljne narastajućom bujicom kablova), pa tate preuzmu na sebe (a teško im nije) baktanje sa DVD plejerima, nedostajućim utičnicama i normalizacijom jačine zvuka. Sve to nekako legne, i dođe trenutak kada se muzika počne i puštati čedu, ljubi ga taja.

Sve počinje idilično, mama je najbolja mama na svetu, dooobro; baka je topla k’o sunca zrake, jeeeeste; deka kupuje sladoled, e to je korisno znati, još jednom da pustimo za svaki slučaj… ah, evo i tate:

Jednog dana srećni tata petao
sa pilićima svojim prvi put prošetao
pravio se važan, krilima je lupao
pa u bunar upao i sav se okupao…

Ček, ček. Ovo nije u redu. Svi su divni, a tata je trapava andrmolja. Nema veze, gutam knedle, kako lepo podriguje sunce tatino, slušamo dalje. Žirafa je bolesna, što je bolje od miša sa džipom (RIP), eto ga bumbar Đerzelez, slon telefonira, telefon slonira. Konačno, ponovo tata:

Jednog dana rešio moj tata
Za rođendan da mi kupi brata

Štaaaa? Kakav je ovo trafiking? Gutam knedle, ajoj, pa nije kraj:

Pitao je u dućanu gde prodaju suvu hranu
i kupus iz Srema, ali rekli su mu: „Nema.“

Kuku, pa ovaj je em kriminalac em idiot. Gutam knedle, obliva me znoj, hajd’ nekako se smirujem, druga su tada vremena bila, objasnićemo detetu čim ga presvučemo sto prvi put iznenada. Ene, Branko Kockica, bluz o kruženju vode u prirodi, odlično – gitarista čak zvuči kao Rajko Kojić… Aha, opet Dragan Laković:

Ali ne mogu to da prebolim
Tata me bije a ja ga volim

Moliiiim? DOS-TA!

Stara ljubav pala u zapećak: knedle

Užas, narode moj. Tako učimo decu, i to na nesvesnom nivou: mi tate služimo deci samo za sprdnju, doduše tek u pauzama batinanja, koje valjda služi da bismo sakrili koji smo kreteni, od života operisani. Što je najgore, primećujem da stvari idu baš u tom smeru: slatko moje dete svako malo ljupko kaže „Šašavi tata“, a svi se smeju „Juuu, kako je pametan“; kad mu duša spava pa treba samo da spusti glavu na jastuk, a on neće pa neće, pa je nervozan kao leptir, ko će da drekne „Spavanje!“, tata, naravno; kad se igramo „majmun vidi, majmun radi“ tata, 190 cm dugačak za Survival potrebe, pokazuje kako se zmija kreće svojim tiiiilom.

I to vam je to: kome treba supa sa knedlama pored ovakvog života?

Nume da karta…

… a mnogo voli.

negde u Italiji... a možda i nije tamoVidi vako. Nabaviš Champioship Manager. U stvari Football Manager. U stvari Champ… E, jebomečvorak ako znam. Koja sam ja budala. Nema veze. E, fora je što sam ga uzo jer su ga falili da ima sve te timove sveta, sve igrače. Saso mange. Šesta norveška liga, druga srpska,… Sve, te fore, bre. I sad odeš u kladionicu i nađeš neke levate, neke parove za koje niko nikad nije čuo. Svega toga ima u kladionici. Fora je da bude dobra kvota. Evo, na primer ovaj Castel di Sangro, nkdčuo. I ovaj drugi, Salernitana, njega kao znam. E, i pustiš ih na kompu u ovom menadžeru da se rokaju. Pazi, ne treba da igraš utakmicu ono ko klinci kad drkaju one džojstike, štaveć. Samo pustiš da se igra utakmica. U tome je fora. To traje minudva. Fora je sad u tome što su ovi nabiflali sve prave igrače, sve njihove fore, šta znaju, kolko je brz, kako ševa, skače, ono igra glavom i to. Utegli su sve ko fiću za tehnički. I pustiš da igraju. Ne jednom. Pustiš des puta.  Sto puta. To je malo smor. Ko deda-Mraz u proleće, jebote. Moraš stalno da klikćeš ono again. E, ali fora je da staviš ko je domaćin, a ko igra u gostima. I to ima veze. I onda vidiš koji od njih pobeđuje. I na njega se onda kladiš. E, i tako vežeš dva-tri para i sve ti se to množi, sve te kvote. Brate, pa šta misliš odakle meni repa za letovanje.

Ko je on – epilog

Dakle, eksperiment proglašavam uspelim. Bilo je svega, veoma primamljivih podmićivanja, prepisivanja, sprdanja, odličnih ideja. Primetio sam nekoliko stvari, pa da ih ovde popišem:

  1. Eksperiment je shvaćen kao test, iako se nigde u tekstu ne spominje da je reč o testu
  2. Jako mnogo energije je utrošeno u odgonetanje slike, iako se nigde u tekstu ne spominje bilo kakva slika (ovo je bezuslovno najjači utisak).
  3. Odgovori su, čini mi se, a to može da bude i pogrešan zaključak, prilično usmeravali naredne odgovore.

Dakle, možemo zaključiti:

  1. Za bilo kakvo činjenje potrebna nam je prethodna forma u koju ćemo se uklopiti – veoma teško ćemo početi neki posao ako mu prvo ne damo neko ime, odnosno uklopimo ga u neki poznati obrazac.
  2. Spremniji smo da verujemo slici nego rečima – odakle bismo mogli, na primer, da izvučemo nezgodni zaključak da, koliko god se kleli u drugačije, ipak biramo sebi partnere jer su nam prijatni oku, a ne ušima. Ovo je na tragu poente audio-vizuelnog efekta ranije prikazanog na ovom blogu.
  3. Mišljenje grupe nam je važno. Ovo smo znali i ranije, postoje eksperimenti u kojima je jadničak pristajao da 2+2 bude pet samo zato što je tako smatrao ostatak grupe.

Toliko o eksperimentu. A sada, malo slobodnije o predmetu eksperimenta, i razlozima za eksperiment. Nastavite sa čitanjem… “Ko je on – epilog”