Tag: saradnici

Može i bez Photoshopa

Kada me je jedan prijatelj uvukao u fotografske vode pre nekoliko meseci, jedna od dilema pred kojom sam se našao je koliko je dozvoljeno menjati fotku kasnije u obradi? Pitao sam ga da li se to može nazvati fotografijom ako sam bilo šta brljao posle pritiska na okidač? Brzo me je razuverio, argumentom da je najvažnije ono što na kraju predstaviš svetu kao svoj izraz, bez obzira na međuprocese – uostalom, klasični fotografi su decenijama muljali hemikalije kako bi na papiru postigli odgovarajući prikaz.

Sandy Skoglund je otišla korak dalje (ili bliže, ako gledamo hodogram). Pošto svetovi koje ona fotografiše postoje samo u njenoj glavi, a u doba kada je rešila da ih predstavi ostatku sveta nije postojao Photoshop, rešila je da ih sama sagradi kako bi mogla da ih zabeleži na fotografskom papiru.

Radioactive cats

Mogao bih sad da razglabam na temu primene kontrasta u njenim fotografijama, isticanja mnoštva neonskim bojama, kompozicije, itd… Bolje je da sami gledate njena dela, ne treba vam bolji kritičar do vaših sopstvenih očiju.

Trka

Poeziju slabo čitam, al’ volem, kako reče Lala iz vica.

Trka

U rasvit,
organizator je pokazao CILj!
Trka je počela!
Svesrdno grabimo napred;
vukli smo
orošeni, zadihani; zabrinuti.
Behu najbolji isprednjačili,
mi u časnoj sredini.
Hvala bogu bejaše gorih.

Oko podne
rasturiše trkači se;
najbolji se jedva vide,
u jari trepere.
Ni traga od zadnjih.
Postasmo bolji,
smanjismo tempo.

Novi CILj pokaza organizator;
brižno odabran.
Cilj koji nam je odgovarao!
Prvak se sada udaljavao od cilja.

Mi smo se smejali
i
brali ljubičice.
Do pred noć,
još nekoliko puta je
pravac menjan cilja.
Mi
favoriti
pevali smo u ritmu.
S buketima,
lako
zadihani
okončavamo Trku.
Pobeđujemo skupa.

Mikrofon pod nos stavljaju nam
i skromno velimo mi
slavnu onu reč
“Važno je učestvovati”.

Svi pljeskali su.
Mogao niko više da se nije seti:
Koja je razlika između prvog
i zadnjeg.

Vukota Babović

Jan je u škripcu

Što više stvaraš manje slobode imaš, reče jednom Pekić.

Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink rešio da bude matičar. Miran, pouzdan posao. Ljudi se uvek venčavaju, sad ima i više posla kako se broj kombinacija povećao, razmišlja. „Najvažnija stvar za dobrog matičara je lep potpis“, kaže šef matičara. „Da vidimo vaš“. Potpiše se Jan Vennegoor of Hesselink. „Au, monumentalno! Primljeni ste!“ Bolno, ali sjajno, pomisli Jan Vennegoor of Hesselink. Nekoliko dana kasnije, dolazi raspamećeni otac. „Dobar dan! Ja sam srećni otac, dolazim da prijavim decu! Žena mi rodila šestorke!“ Sjajno, ali bolno, pomisli Jan Vennegoor of Hesselink, i uz osmeh, na čemu posebno insistira uvek zabrinuta javnost, stisnu zube.

3 PM

Sve je stalo…

Možeš sve...Možeš da ostaneš prekovremeno. Možeš samo da se nadaš da će ti biti plaćeno. Možeš ti i po radnu knjižicu. Možeš sve da oteraš dođavola. Možeš da se mrštiš. Možeš da ispravljaš i svoje greške. Možeš napokon i da odeš kući. Možeš i da budeš umoran. Možeš sve da oteraš dođavola. Možeš i da previdiš njegov radosni osmeh kada te ugleda na vratima. Možeš i da ignorišeš njegove pozive na igru. Možeš najzad nešto i da pojedeš. Možeš konačno da privedeš kraju onaj slabo plaćeni povremeni (privatni) posao. Možeš i da preskočiš svoje spavanje. Ne smeš da preskočiš njegovo spavanje, jer u suprotnom nećeš čuti kad ti kaže “Tata, ti si moj najbolji prijatelj!” i posle toga stvarno sve da oteraš dođavola.

(Mene) Laura neće

Hmmmm… Da li su Pol i Džon imali ovakve kreativne trenutke?

Troslovni je preko kursorskih tastera motao pesmu tamo-amo, a Gremlin je čitao tekst pesme sa ekrana.

T: Vidiš tu već imam problem. On kaže nešto mićedi perke i tu mi legne “te sad veš perem”, ali se ne rimuje sa “neće da mi da”…

G: Pa, zameni. Stavi prvo “te sad veš perem”, pa onda “te boli glava”.

T: Da, da, da. Odlično (cut&paste). ‘Ajmo dalje. Fiata… pasata… doooobro.

Nastavite sa čitanjem… “(Mene) Laura neće”

Šes’ metara somota

Godinama je važilo pravilo da se između svaka dva pojedinca na planeti može uspostaviti veza preko svega pet posrednika. Facebook sada tvrdi da je skratio tu putanju.

Mali korak do Đastina, još manji za čovečanstvoZačetak ove teorije leži u obraćanju povodom prijema Nobelove nagrade za fiziku 1909. godine, koje je održao Guilermo Marconi. Otac radija je tom prilikom objasnio da se, shodno udaljenosti i zakrivljenosti Zemlje, komunikacija između bilo koja dva čoveka na svetu može uspostaviti pomoću samo šest “skokova” između radio predajnika. To je verovatno inspirisalo madjarskog pisca po imenu Frigyes Karinthy da 1929. godine u svojoj kratkoj priči Lanci (Láncszemek), načne koncept “šest stepeni razdvajanja“. Razni matematički radovi tokom pedesetih su se bavili ovom fenomenom, ali samo u teoretskom smislu. Trebalo je sačekati da se jedan profesor socijalne filozofije, Stanley Milgram, konkretno pozabavi time. Kao deo svoje disertacije šezdesetih na Harvardu, Milgram je sproveo eksperiment “malog sveta“.

Nastavite sa čitanjem… “Šes’ metara somota”

Pohvala jeziku

Roditelji su nas naučili da započete poslove završavamo. Ali, život nam stalno pokazuje da to pravilo ima izuzetaka. Možemo li da naučimo da ih (na vreme) prepoznamo?

Katastrofa našeg obrazovnog sistema uokvirena je činjenicom da će ocena iz bilo kog predmeta uvek biti direktno izobličena ocenom iz matematike (u moju stručnost da na ovu temu govorim nemajte sumnji, jer sam jedan od retkih zverova koji je bio u zoni pozitivnih mutacija). Sve druge predmete, na ovaj ili onaj način, pokušava naše školstvo matematizirati. Utehe nema u činjenici da nismo jedini: scena iz filma Društvo mrtvih pesnika, u kojoj profesor Kiting viltmanovski cepa matematizirani Uvod u Poeziju, govori o tuđim stranputicama. Hemija Varijetet Homo Sapiensa u potrazi za zdravim razumom u osećajnosti: profesor Kitingima jednačine koje valja izjednačiti; istorija ima datume, količine armija i vrsta naoružanja; geografija statističke podatke o natalitetu i mortalitetu, količinama uranijuma (Kongo!) ili molibdena (Mačkatica kod Surdulice!); a da li veronaučnici još uvek prebrojavaju anđele na vrhu igle ne bih znao.

A suština katastrofe potiče iz suštine matematike, jer matematika nije nauka, ona je potpuno veštački artifakt, alat nauke zasnovan na nekoliko dogovorenih premisa, iz kojih slede konsekvence koje se ne mogu ni tačnim ni netačnim pokazati (za detaljnije upoznavanje sa situacijom, ako baš morate, pogledajte ovde). Dobar matematičar je, dakle, prividno vešt mađioničar, sa tom razlikom što matematičar, pored toga što možda vara druge, možda vara i sebe. Zato nikada neće doći trenutak da profesor matematike kaže koju neafirmativnu reč o predmetu, da ukaže na loše, da govori o pogrešnom, jer to nije moguće, niko o istinitosti matematike ništa ne zna, niti može znati. Matematika je čardak ni na nebu ni na zemlji, što je strašna tajna koju esnaf krije komprimovanu u simboličke oznake parajezika. Dugoročno usporenje rasta fizike, koje nastupa posle eksplozivne Ajnštajnove faze, upravo potiče iz činjenice da su se fizičari uhvatili u koštac sa tajnama koje se moraju matematički opisivati (to jest nagađati), jer je tek ovih dana tehnološki razvoj omogućio eksperimentalne provere.

Ako nikada niste ostali bez teksta, sada je šansa!

Nastavite sa čitanjem… “Pohvala jeziku”

Tutumraci

Nesumnjivo nije dobro spuštati se na nivo kretena. Ali je moguće. Evo lične vežbe iz tog sporta.

Orion telekom je najgora Internet hosting kompanija na svetu. A svet je prilično veliko mesto. Orion telekom je najgora Internet hosting kompanija na svetu. A svet je prilično veliko mesto. Orion telekom je najgora Internet hosting kompanija na svetu. A svet je prilično veliko mesto. Orion telekom je najgora Internet hosting kompanija na svetu. A svet je prilično veliko mesto. Orion telekom je najgora Internet hosting kompanija na svetu. A svet je prilično veliko mesto. Orion telekom je najgora Internet hosting kompanija na svetu. A svet je prilično veliko mesto. Orion telekom je najgora Internet hosting kompanija na svetu. A svet je prilično veliko mesto. Orion telekom je najgora Internet hosting kompanija na svetu. A svet je prilično veliko mesto. Orion telekom je najgora Internet hosting kompanija na svetu. A svet je prilično veliko mesto. Orion telekom je najgora Internet hosting kompanija na svetu. A svet je prilično veliko mesto. Orion telekom je najgora Internet hosting kompanija na svetu. A svet je prilično veliko mesto. Orion telekom je najgora Internet hosting kompanija na svetu. A svet je prilično veliko mesto. Orion telekom je najgora Internet hosting kompanija na svetu. A svet je prilično veliko mesto. Orion telekom je najgora Internet hosting kompanija na svetu. A svet je prilično veliko mesto. Orion telekom je najgora Internet hosting kompanija na svetu. A svet je prilično veliko mesto. Orion telekom je najgora Internet hosting kompanija na svetu. A svet je prilično veliko mesto. Orion telekom je najgora Internet hosting kompanija na svetu. A svet je prilično veliko mesto.

Jan je zabezeknut

Puno je toga i rečeno i napisano o bliskosti genijalnosti i ludila. Ali posledice sindroma briselske dosade svi ćemo tek iskusiti.

Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink igra utakmicu života. Godina je 2022, finale je svetskog prvenstva u fudbalu, igraju se produžeci. Vremenski uslovi veoma teški, 39,99 stepeni Celzijusa u hladu Košutnjaka. Baš je vruće, razmišlja Jan Vennegoor of Hesselink. Kad se podvuče crta, mi smo potrošna roba, pajaci na žici za uveseljavanje lobotomiranih turista sa kakvog rimskog trga. Možda je bilo bolje da sam doživeo tešku povredu; možda je bolje pasti na zemlju i umreti kao Fidipid, ne čekajući da vreme potre smisao nadljudskog napora. A možda sam prosto mator za sve ovo. Hej, otkud kiša. „…Evropske unije?“ čuje se glas fizioterapeuta holandske reprezentacije. „A?“ „Jane Vennegoore of Hesselinke, molim te, odgovori! Da li si građanin Evropske unije?“ Jan Vennegoor of Hesselink otvara oči. Sunce i dalje prži, fizioterapeut zabrinuto gleda Jana Vennegoora of Hesselinka koji leži na travi, i oprezno ga prska tečnošću bez boje, mirisa i ukusa iz neobeležene boce. „Šta… se zbiva?“ „Onesvestio si se. Mogu da ti pomognem, ali mi treba ključna informacija: da li si građanin Evropske unije?“ „Oh… Jesam“ „Joj, nije dobro. Pazi ovako: ti si dehidrirao. Imam ovde jednu tečnost koju mogu da ti dam, koja će ti pomoći. Ti znaš da se ova utakmica prenosi svuda u svetu, pa i u Evropskoj uniji. Svaka kuća na Kanarskim ostrvima, svaki pab u Engleskoj, svaka kvrga poslednjeg norveškog fjorda, svi gledaju. Međutim, propisi Evropske unije ne dozvoljaju da se ta tečnost reklamira kao sredstvo protiv dehidratacije. I zato ne smem da ti dam ovu tečnost, ako ne potpišeš da nikada nikome nećeš reći da je ovo što ću ti dati obična voda, aqua vulgaris, H20. Razumeš?“ „Ne razumem“, rekao je Jan Vennegoor of Hesselink; a možda i Zaista ne razumem, pomislio je Jan Vennegoor of Hesselink. U svakom slučaju Spavaj, zatutnjao je spasonosni mrak, koji navali na Jana Vennegoora of Hesselinka kao guščiji jorgan zagrejan vrelom ciglom na pospanu decu u ledenoj banatskoj noći.

Ma, kad vam kažem!

Svi u kući obožavamo televiziju. Televizor je centralna ličnost naše porodice.

Mislim da bez televizora u kući nema života. Doduše, teško da bi se moglo reći da nam je televizor centralna ličnost porodice, jer ih imamo više (televizora, ne porodica). Dakle, televizori su nam centralne ličnosti porodice.

Dođe tu i tamo do preklapanja termina raznih emisija, pa nekad bih da gledam više emisija u isto vreme, a nekad bi i drugi članovi porodice da gledaju “svoje” emisije. Da se ne bismo bespotrebno svađali, svako ima svoj aparat. Ali da se zna – pa porodica smo – da možemo nekad i da se zamenimo aparatima.

televizija nam uvek plasira proverene informacije

Komšije za nas kažu da smo čudni, te da je kod nas glava porodice onaj ko drži daljinski u ruci. Mi se ne slažemo s time. Glava porodice nam je u stvari televizor. I to ne jedan.

A to ko je čudan, pa nek pogledaju malo kod sebe, u svoje dvorište. Oni su, bre, u stvari čudni. Totalno otuđeni od televizije nikad ništa neće saznati u životu. Biće duduci čitav život. Od rođenja, pa do groba biće tabula razna (ili kako se već kaže).

Takođe mislim da je baš dobro što imamo 786 domaćih televizijskih kanala. Iz kvantiteta se uvek rađa kvalitet. Isto tako misli i moja porodica, jer svako od njih misli mojom svojom glavom. Tako je to u demokratskom društvu. Da nije tako, na primer, imali bismo dva-tri programa i uvek iste vesti, uvek iste ljude, i ne bih znao da l’ me nas lažu ili ne. Ovako, brate, lepo promenim program i na drugom, trećem, ko-zna-kom proverim i vidim istu vest. Dakle, ne lažu nas.

Evo, mi i decu vaspitavamo da gledaju televiziju. To je najbolji način da nešto nauče. U školu ionako idu samo da ispune kvotu nastavnicima do penzije. Pravo znanje se stiče uz televizor. Moje mlađe dete tek sad mirno spava kad zna šta treba da uradi kada nekog ujede zmija ili kada mu ajkula odgrize nogu. Srednje dete već zna za koga će da glasa na sledećim izborima (čim bude imalo pravo da glasa). Najstarije i može da glasa, ali ga više interesuju ovi rejaliti šoui. Čak se prijavio i za neki. Prošao drugi-treći krug. Šteta što dalje nije. Ali samo neka pokušava, jer kako će drugačije uspeti u životu nego uz pomoć televizije.