Već znam da ću imati problema da izvedem ovu najavu kako dolikuje. To je zato što ovo radim prvi put baš ovako…
Dragi moji, pred nama je novo ime na Suštini pasijansa: Lajavi krelac.
Da li da ga brojim kao osmog samuraja Skoja, još ne znam, jer stvar je delikatna. Elem, Lajavi krelac ne smatra da je bitno naglašavati kog je roda i poroda, koji mu je JMBG i gde glavu spušta kad je umoran. Nije reč o sakrivanju, strahu, ili bežanju od odgovornosti. Najzad, ovo je moj blog i ja preuzimam odgovornost za pisanje svih autora. Trik je, prosto, u tome što čovek ne želi drugačije.
Kô što ‘no reče Lala u onom vicu “Imali smo i mi jedared taki traktor” tako i ja mogu da kažem da sam imao “keca”, kasnije “jugića”, pa kasnije i “mazgu”, koji su znali da “zaglave” čim pređu preko ozbiljnije bare.
Eh, da je meni bila tak’a razvodna kapa (na “kecu” i “jugiću”), odnosno kablovi (na “mazgi”).
Kad se pomene “valcer”, većina ljudi koje znam pomisle na valcer iz naslova ovog priloga.
U stvari, većina pomisli na bečki valcer, verovatno ne znajući da postoji i engleski, i odmah “padne” asocijacija na poznato Štrausovo delo. No, ovog puta u istom ritmu zaplešimo uz “daviteljsku”. A vi valjda već znate da li je reč o devojci s kosom boje iz naslova pesme ili o nekom drugom vidu zadovoljstva. Ili oboje. 😉
Gospodin Homer S. je teško podnosio vrućine ovog leta. Da li ga već stižu godine ili jednostavno ne može da dočeka let za Detroit…
Laboratorija za fizičku elektroniku na Elektrotehničkom fakultetu zna biti interesantna i laicima. Ako ni zbog čega drugog, a ono za (laičko) proučavanje međuljudskih odnosa. Veština kojom je uspeo Vanju da nagovori za rokadu graniči se sa veštinom izbegavanja ovih podivljalih beogradskih vozača, koji ga sprečavaju da na miru stigne kući. U laboratoriji je bilo mnogo posla danas (a kad pa nema mnogo posla?), ali je hteo sebe da časti zbog uspešnog dogovora sa Vanjom. Pa, dobro, Vanja više nije klinac i dobro zna da će mu se dodatne obaveze ove jeseni vratiti slobodom tokom proleća.
Nedostaju mu klinci. Ne ćerka i zet, već naravno unuci. Nije baš prošlo mnogo od kako ih je video, ali svaki dan bez njihove neobuzdane energije predstavlja večnost i gospodin Homer S. se uveliko radovao budućoj jeseni u Detroitu. To što ga na proleće čekaju dodatna naporna predavanja i vežbe (koje će morati da nadoknadi Vanji) mala su cena obećanom mu i zagarantovanom provodu.
Da, “Cevasta zvona” se s pravom smatraju jednim od najvažnijih albuma roka. Takođe s pravom i značajnom simfonijom rok-muzike. Međutim, uvek ima neko ali… Ali, nedovoljno je onih koji veruju u to.
Jedna od ploča koju sam kao tinejdžer držao sa strahopoštovanjem je “Tubular Bells” Majka Oldfilda (Mike Oldfield). Danas, kad sam prevalio “odgovor na sva pitanja” imam još veće poštovanje prema ovom vrhunskom muzičkom delu. Nemam nameru da ovim redovima bilo koga ubeđujem u bilo šta, želim samo da pozovem na ponovno i ponovno pažljivo preslušavanje. A potom, biću zahvalan na svakom komentaru koji ostavite ako ste s pažnjom, ušiju otvorenih i uma prijemčivog, zaista poslušali kompoziciju koju je stvorio tada devetnaestogodišnji mladić. Četrdeset godina kasnije, Virgin koji je objavio ovaj antologijski album širi svoje poslovanje na razne zamislive i manje zamislive sfere, Majk se valjda izborio sa svim svojim demonima, a nama ostaje da se ovom delu vraćamo i slušamo još jednom, i još jednom, i još jednom…
Za ljubitelje žive svirke: poslušajte kako kompleksna kompozicija (tačnije, jedan njen deo) zvuči uživo.
Sve ostalo u vezi sa ovim albumom naći ćete sami. Uopšte ne sumnjam u vas.
– Za Partizan!