Tag: saradnici

Voda

Kakva prijatna tišina.

Jen ne pamti kad je, i da li je uopšte, ovoliko duboko bio u vodi. I ovoliko dugo. Ronjenje na dah mu je bilo strano isto koliko i ronjenje s “punom ratnom opremom”. Iako nije osećao nikakvu potrebu za vazduhom, nije se usuđivao da razmišlja o tome da li treba da diše ili već diše ili… Nije se usuđivao da razmišlja.

“Voda je prijatna.”, pomisli Jen. “Nimalo nije hladna.”

Počeo je lagano da se okreće u nameri da bolje pogleda okolinu. S obzirom da nije imao masku, pogled mu nije daleko dosezao. Onda je pogledao kako je obučen. Odeća na njemu je bila čudna. “Još ako ima tkaninu ispod ruku i između nogu…”, pomisli. Da. To što je na njemu definitivno je wing suit.

Nastavite sa čitanjem… “Voda”

Vazduh

Somnabulizam, šta li?

Ah, kako divno mesto za posmatranje okoline. Ili još bolje, da se ne posmatra. Da se lepo zažmuri i uživa u prolećnom suncu. Da se razmišlja o nečemu ili još bolje da se ne razmišlja ni o čemu. Da se koristi ova šarena ladovina, taman da ne bije svetlost, a možda se u’vati bojica. Vetrić prolećni, lišće mu se raduje. Ah.

A lokacija idealna. Lep položaj da se zavali čovek. To što priroda uradi, to ne mož’ niko. Ima čak i fina grana da se podmetne pod glavu. Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson hrabro pomisli: “E, sad bi mi i Tom Sojer pozavideo”.

Nastavite sa čitanjem… “Vazduh”

Pozdrav šestom saradniku Suštine pasijansa

Na ovo sam čekao dugo. JAKO dugo. Sa nama je čovek koga već dugo zovem u redove saradnika Suštine pasijansa.

Kada bih hteo da vam otkrijem baš sve, ovaj prilog bi bilo krajnje lako napisati: spustio bih dva prsta Žute u čašu, spustio bih nešto sa prvog albuma grupe Enid ili možda sa prvog albuma Stevea Hacketta niz kičmu (uvek se vrati uvis u vidu žmaraca), spustio bih prste na tastaturu i prepustio se sećanjima koja su duža od dvadeset godina.

Trik je u tome što, izvinite, ne želim sa vama da podelim baš sve. Ne mogu ja da delim sa publikom misao onako kako je Zoća podelio sa mnom onu jabuku dok smo sedeli na kamenu podno skita Svetog Vasilija i ćutke razgovarali, a ja netremice gledao u sliku koju sam nacrtao dvadeset godina ranije. Ne mogu sa vama da delim neke duge razgovore koje smo Zoća i ja vodili u sitne sate niti bih mogao da vam kažem kako je jedna prosta razmena mišljenja o muzici prerasla sve kontekste znane i njemu i meni i kroz tunele raznih iskušenja postala novi kontekst koji, srećom, nema ime.

Čovek koji vidi daleko, ali srećom ume da pogleda i u retrovizor

Zato ću da svedem ovu najavu na banalni nivo. Oprostite mi zbog toga. Neka se prostor i vreme pobrinu da oni koji umeju da čitaju između redova saznaju više, ako tako žele.

Nastavite sa čitanjem… “Pozdrav šestom saradniku Suštine pasijansa”

Daj nam sunca

Naslov je iz prepeva originala, kojem danas posvećujemo popodne. Ali pre toga malo priče. Malo.

U sredu, prekjuče, Aleksa nam se vratio iz vrtića (ne sam, svakako) ponavljajući stih iz naslova ovog priloga. I tu započesmo razgovor koji ću na razne načine malo niže pokušati da prezentujem, a tokom kojeg je u nekim momentima pevač prelazio i na “Čester iiiiiiiglan iglan”. Winking smile

Nastavite sa čitanjem… “Daj nam sunca”

Da ne njavrčeš više!

Tako je glasio naslov poruke koju sam dugo čekao. Jako dugo.

Dragi moji, ovo je važan trenutak. Ovog puta dopisno, a uskoro i kao autor Suštine pasijansa, sa nama se danas druži Zoća Peacock, najveći zmaj grupe oldwave, čovek koji je utisnuo mnogo muzike u srca onih koji su bili dovoljno pametni da slušaju šta im on govori i, ništa manje važno, pušta. A puštao je na gramofonima, magnetofonima, putem radio talasa, raznim krivudavim puteljcima elektronskih komunikacija, čak i pre nego što je Internet stigao u ove krajeve. I zato, neki dan pre nego što rubrika “Muzika za popodne” obeležava godinu dana postojanja i rada, ovo je događaj koji je važan ne samo za rubriku, nego i za Suštinu pasijansa uopšte.

Nastavite sa čitanjem… “Da ne njavrčeš više!”

Paranoid android

Nekada se pod rečju android nije podrazumevala n-ta verzija Google-ovog operativnog sistema za prenosne uređaje.

Marvin iz filma "Vodič kroz galaksiju za autostopere" – nemojte gubiti vreme gledajući ovaj film“Da li sada želite da odem u ugao i tamo rđam ili da se jednostavno raspadnem ovde gde stojim?”

“I kad pomislite da život nikako ne može biti gori nego što jeste, to se ipak desi.”

“Trebalo bi da to ispričaš svojim prijateljima, Zemu i Zemu, kada ih kasnije budeš sreo; smejaće se, koliko ih ja znam, iako ih, naravno, ne znam, osim što poznajem sve organske oblike života, i to mnogo bolje nego što bih voleo. Ha, ali moj život je samo kutija trulih zupčanika.”

“Vi mislite da vi imate nevolja!?”, reče Marvin kao da se obraća novonastanjenom mrtvačkom kovčegu, “Šta biste vi uradili da ste robot sa manijačkom depresijom? Ne, nemojte se mučiti da nađete odgovor, ja sam pedeset hiljada puta inteligentniji od vas, a čak ni ja ne znam odgovor.”

“Dobijam glavobolju kada makar i pokušam da se spustim na vaš nivo razmišljanja.”

“Meni niko ne može pomoći. Ne kažem da je iko ikada pokušao. Hoću da kažem, ima li ikakvog smisla biti ljubazan ili predusretljiv prema robotu koji ne poseduje kola za zahvalnost? Ne kažem da ih nemam, samo nikad nisam imao potrebu da ih otkrijem.”

“Moju sposobnost za sreću mogao bi da uguraš u kutiju za šibice, a da ne moraš prethodno da izvadiš palidrvca.”

Vikend bioskop: Riba zvana Vanda

Due capelle grande de la Cathedrale de Milano.

Ima li osobe koja je ovaj film odgledala samo jednom? Ako ima, opraštam im taj greh, jer sam ubeđen da je to samo “pauza” do sledećeg gledanja; teško mi je da zamislim osobu koja se zadovoljila tim jednim gledanjem.

Originalni naziv: A Fish Called Wanda
Godina izdanja: 1988.
Reditelj: Charles Crichton
Glavne uloge: John Cleese, Jamie Lee Curtis, Kevin Kline, Michael Palin i drugi
Trajanje: 108 minuta

Nastavite sa čitanjem… “Vikend bioskop: Riba zvana Vanda”

Vikend bioskop: Zabava

Tandem Selers-Edvards.

Ovaj neponovljivi duet je svakako najpoznatiji po serijalu filmova o (višem) inspektoru Žaku Kluzou. No, film koji vam preporučujemo nije iz tog serijala, ali obećava nezaboravan humor. Pardon, nezaboravnu zabavu.

Originalni naziv: The Party
Godina izdanja: 1968.
Reditelj: Blake Edwards
Glavne uloge: Peter Sellers i drugi
Trajanje: 99 minuta

Nastavite sa čitanjem… “Vikend bioskop: Zabava”

Volim samo petkom

Odveć sam dugo u branši u kojoj jesam da mi novogodišnji praznici u stvari predstavljaju teren za remećenje ionako slabo usklađenog bioritma. Ima tu usuda struke, kad se umešaju računovodstveni i komercijalni preseci, godišnji bilansi, konačni(?) pregledi realizacija i preseci planova, ali i dodatno nedefinisanih neradnih i radnih praznika, vikenada, pa i radnih dana. Dva radna dana neradno praznuješ, al’ zato naredni vikend odradiš “po smenama”. I tako se jutros (vanredno) probudim ranije i sve do malo pre živim u ubeđenju da je danas četvrtak. Uuuuu, milina – sutra je petak, idealan dan.

A, onda me kolega (brat po muci struci) malo pre uveri da sam se zeznuo za jedan dan – danas je sreda. Majku mu, džabe pevam ovu pesmu sve vreme. 😉

Jen odlazi na žurku

Posao pogranične policije na aerodromu zna da bude tako smoran…

– Sledeći! – uzviknu Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson.

– Dobar dan.

– Pasoš, molim!

– Izvolite.

– Prvi put u EU?

znam, znam... pa šta onda? i na tarabi piše PI..., pa se ni pijani ne zajebu!– Ne, gospodine. Pasoš je prazan zato što sam skoro podigao taj biometrijski.

– Skoro ste ga podigli?

– Da, gospodine.

– A što ste ga spuštali pre toga.

– Molim?

Nastavite sa čitanjem… “Jen odlazi na žurku”