Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Lik iz ove priče je ekscentrik. Bez obzira na to, negde u tragu njegovog bavljenja time čim se bavi postoji svojevrsni romantičarski duh. Elem, obratite pažnju na detalje.
I ko zna šta bi bilo da ga nisu naterali da sruši prvu instancu katedrale od smeća.
Za ekstremni sport parkur° ste svakako čuli, a možda i videli snimak poneke egzibicije.
Za Rube Goldberg mašinu ste svakako čuli, a bilo je i reči i primera na Suštini pasijansa.
E, a sad pokušajte da sastavite ta dva koncepta u jednu sliku.
Ide? Ne ide? OK, evo malo pomoći:
Predlažem da uključite verziju HD1080, a onda da pustite klip u režimu punog ekrana i da se zavalite dok gledate…
Pažljivi posetilac će primetiti da se u desnoj šlajfni Suštine pasijansa nalazi nova sličica na mestu gde smo donedavno agitovali protiv sporazuma ACTA. Dva su razloga tome. 
Prvo, letos sam čuo vest, ali zaboravio da reagujem: sporazum ACTA je odbačen pred Evropskim parlamentom 4. jula ove godine. Tako je taj sramni akt odbačen i pitanje zaštite autorskih prava, bar privremeno, vraćeno na kolosek rasprave o normalnim, a ne totalitarističkim metodama te zaštite. Još uvek se vodi diskusija o ekvivalentnom sporazumu SOPA u Americi, ali o pravima u Americi neka brine neko drugi. 
Drugi razlog je prozaičniji: navikli smo se na neki sadržaj na tom mestu i od sad će se tu nalaziti fotka meseca. U akutnom nedostatku dobre ideje, sad sam tu stavio jednu od svojih fotki iz serijala “jedna na dan“, onu koju sam slikao kad sam ušao u kupolu balona koji se upravo naduvava. 
Uz malu pomoć svojih saradnika, naći ću neke fotografije koje će vam biti po volji… Da l iće to biti ritam od baš mesec dana ili možda 11 ili 17 ili 47, to sad ne bih znao da vam kažem, ali mislim da to nije baš toliko ni bitno. 
Pride, uskoro bi na Suštini pasijansa mogli da osvanu i neki drugi, mali sadržaji koji pomažu da se snalazite sa arhivom… 
Nego, red je da vas pitam: imate li kakvih primedbi na rad Suštine pasijansa, na sadržaj, na objavljene ili neobjavljene materijale?… Budite slobodni da date svoju reč. 
…A odmah zatim glumačka metoda. Što bi rekli, važno je da se identifikuješ sa likom kojeg glumiš. Mnog iveliki glumci su bili sledbenici metode. Ovaj glumac, sudeći po veličanstvenosti rezultata, ima vrlo eksplicitan pogled na tu problematiku.
Što ti je uživljavanje u ulogu. Reditelj je baš mogao malo i da ga olabavi, ali ajd’ sad, onda ne bi bilo ovako zanimljivo.
У време док су се вицеви још препричавали уместо да се преводе са интернета, били смо јако брзи да их измислимо и раширимо. Дешавало се да се догађај још не заврши, а виц о њему већ стигне свуда. Например, “што је Авдо моро д’иде у Италију”, добре три недеље пре него што су нашли леш Алда Мора.
И увек се нашао неко да пита “ко ли измишља све те вицеве”.
За већину умотворина је пожељно да се зна чије су. Чувене изреке остају запамћене по ауторима, аутори по њима. За позоришне комаде се зна ко их је писао, за слике се плаћају скупи стручњаци да утврде да ли их је стварно насликао онај на ког су набедили, скоро све књиге имају писце. Једино јадни вицеви немају ауторе (са изузетком оног што смисле усправљени комичари, али овде је реч о бесплатним вицевима).
Ко се пита зашто је то тако, нека смисли виц и нека проба да га протури. Јемчим неуспех ако почне са “е, што сам смислио један”. То се никад не ради. Сопствени виц се протура са “е, што сам чуо један”, са можебитним ојачањем “на пијаци” или “у аутобусу” или “у кафани, за суседним столом”.
Народни уметник, изумитељ вица, мора да остане непознат. Он је нека врста незнаног јунака, митско створење, коме се верује само док остане у миту, док га не познајемо. Чим се испостави да је виц смислио неко кога знамо, одједном више није тако смешан. Још горе ако унапред знамо, пре него што га чујемо.
Зашто је то тако, немам појма. Немам теоријску основу да проникнем у суштину тога, а о теоријама које се упињу да објасне људско понашање баш и немам неко високо мишљење. Могу да га опишу, као ја сад.
За разлику од већине таквих теоретичара, који живе у обмани да постоји неутрални посматрач па као изводе неке опите на људима све се претварајући да заморци не примећују да су стављени у ненормалан положај па онда закључују о некаквом нормалном понашању – ја ово пишем у првом лицу. Јавно признајем да сам смислио и протурио бар десетак вицева, од којих је можда чак половина прошла мајсторски испит: неко их је после мени причао.
Она прва два, која сам покушао да протурим као своје, су прошла неславно. Испрва. Онда сам их, негде другде, неку годину касније, протурио као “е што сам чуо један”, и све је било како треба. И, као што треба, не знам који су то. Заборавио сам. Јер и ја верујем у митског незнаног јунака, и питам се ко ли измишља све те вицеве.
Treba vam motivacija? Kad naučite da prepoznate sopstveni mir, naći ćete i motivaciju. U međuvremenu, umesto feng-shui-new-age-apa-drapa-op-drp predavanja, sa vama delim motivacioni dokumentarac o strasti za dostignućem.
Ne treba vam onaj new age evangelista da biste otkrili prave ludake. Za razliku od prodavca magle i sumaglice, ovaj ne prodaje ništa. Kupi zrno strasti od čoveka koji klepa sokoćalo od 1958. godine, a da čak nije u stanju da hoda.
Prepoznaj istinu koja je pred tobom i ne zaboravi da uzvratiš kad budeš mogao i imao čime.
Ne znam šta su ta dvojica vodiča radila, ali lav je skočio na ženu u času kad je instikt za dobrom klopom preovladao…
Možda deluje bezazleno, ali to je taman toliko bezazleno koliko su to četiri slomljena rebra…
U svakoj delatnosti konzumiranja, nađe se neki ludak koji će objasniti gde grešimo.
Najzad, znao sam da viski ne treba piti sa ledom. Ali zato se burbon pije sa ledom i nikakav škotski mudroser me neće sprečiti u tome. 
Pogotovo ne onaj što prosipa skup viski po tepihu… 
Postoji i ozbiljniji komad prezentacije o single malt viskijima iz dva dela (ovde i ovde), ako ste raspoloženi da naučite nešto o viskijima za koje nikad nećete imati novca da ih kupite.
Primetili ste, dakako: jutros nije bilo video klipa kojim započinjemo dan. Tako ti je to kad ti padne glava od umora u tri po ponoći.
Ukoliko vam se učini da vreme stalno protiče brže nego inače, mogu samo da vam poželim dobrodošlicu u sredovečnost. Bez namere da uvredim vaš poletni osećaj večite mladosti, naći ću za shodno da sa vama podelim svoje misli na temu muke po vremenu.
I to iz ličnog iskustva.
Pre nekog vremena, ima tome nešto više od godine, rekao sam jedno veliko “dosta!” u poslu kojim sam se do tada bavio, te sam se okrenuo od zaludne rabote koja mi je donela status primaoca nacionalnog tapšanja po ramenu. Olakšanje koje sam pritom osetio može da se uporedi sa idejom onog lika iz vica koji je teglio nakovanj po džungli; kad su ga pitali “šta će ti taj nakovanj”, on reče “ako me napadne tigar, ja ću bacim nakovanj, pa ću brže da pobegnem”. E, pa desilo se: bacio sam nakovanj i pobegao. Štaviše, bacio sam i čekić od pet kilograma koji sam koristio uglavnom za krckanje lešnika.
Nastavite sa čitanjem… “Kako to izgleda kad ne možeš da postigneš”
U nastupu hedonističke gladi, čovek se počastio tretmanom u prvoj klasi na letu od Bangkoka do Hong Konga. Međutim, to nije bilo kakva prva klasa: to je prva klasa u super-džabo avionu Airbus A380 trenutno najprestižnije avio-kompanije na svetu. Reč je o monstruoznoj letelici koja je opremljena… Uh, kako da opišem? Bolje da sami vidite.
Prava muzička podloga bi bila “Šta bi dao da si na mom mjestu” (nema veze što je to plagijat postmodernistička forma).