Tag: svašta & koješta

Jin je čuo kako neki roditelji kažu svojoj deci “videćeš ti svoga boga!”
i brže-bolje pošao da nađe neko dete kojem to roditelji govore.

Za potrebe ove priče Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets je pokušao da zna. Željan znanja, nabavio je laptop i obezbedio stabilnu internet vezu. Čuo je Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets još ranije kako se čovečanstvo nalazi u informatičkoj eri i da je saznavanje mnogo lakše nego kada se učilo u manastirskim bibliotekama, pod svetlošću sveća.

Međutim, usled urođene radoznalosti, Jin nije mogao da se odluči šta želi prvo da zna. Proveo je dan u odlučnosti da zna, ali u neodlučnosti šta da zna. Onda se setio da je čuo negde, od nekoga, da bog zna sve. Nije Jin hteo da postane kao bog, mada mu je Erih From to svojevremeno obećao, nego se nadao da će biti barem manje neodlučan. Ali, avaj, da nevolja bude veća, Jin nije znao ni ko je bog ni kako izgleda.

A onda, proviđenje! Ili sjajna ideja! Eureka! Jin je čuo kako neki roditelji kažu svojoj deci “videćeš ti svoga boga!” i brže-bolje pošao da nađe neko dete kojem to roditelji govore.
Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets veruje deci i veruje u njihovu dobru prirodu. Bio je siguran da će mu pomoći. Međutim, šipak. Pao natalitet, kasno je već, mrkli je mrak, dece nigde.

Samo papirići od čokoladica razbacani naokolo.

Svašta, pomisli Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets, nisam ni znao da postoji pogrešna strana ulice.

Za potrebe ove priče Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets je provirio kroz ključaonicu, jer špijunku nije imao. Preko puta njegovog stana živeo je Jon Vegge Knoor from Hasselblad, koji za sebe kaže da je zaboravio više nego što su neki ikada znali, koji se upravo raspravljao sa nekim čovekom, Balaševićem, Talaševićem, tako nekako.

Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets nije mogao da odoli svojoj radoznalosti, ako volite tako – znatiželji, iako mu je špijuniranje komšiluka bila poslednja stvar koju bi poželeo da uradi. Ali voleo je da svrati do komšije Jona jer ga je komšijino prezime podsećalo na dedu i dedin Hasselblad foto-aparat.

Prošlo je tek nekoliko dana od Jinovog virkanja, skoro da je i zaboravio na to. Sve je bilo mirno i tiho u zgradi, baba sa sprata ispod se više nije žalila, babin unuk je valjda u ‘apsu, decu su skolili ovi virusi što haraju čim otopli, kučiće su kastrirali… Uglavnom, bilo je tiho, baš kao što Jin voli.

Ali, sit gladnom ne veruje, a Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets je hteo da svako svakom veruje, pa je pošao u obližnju prodavnicu po neki bakaluk. A bio je gladan. Veoma gladan.

– Stanite, stanite! U ime zakona, stanite! – povikao je neki čovek trčeći prema Jinu.

– Ja sam Đurađ Talašević, koordinator programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala – reče čovek i izvadi legitimaciju, gledajući Jina pravo pod obrve.

– Jeste li vi Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets? – upita Talašević.

-Ja? Ne, ja sam komšija – hladnokrvno odgovori Jin, paleći cigaretu, tu na ulici, iako je svakog časa iz zasede mogla da iskoči patrola komunalne policije.

-A, tako. Onda… izvinite. – tiho reče Talašević i ode brzim korakom.

Svašta, pomisli Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets, nisam ni znao da postoji pogrešna strana ulice.