Ovo je interaktivna priča. Hoću reći, možete da pišete po njoj, kao što neki ljudi podvlače crvenom olovkom feljtone Dobrice Ćosića. Kada kažem neki ljudi, mislim na sebe. Probajte, dobro je za živce. Mislim – da interagujete, ne da čitate feljtone Dobrice Ćosića.
Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink snima film. I drugi deo filma. I seriju, dakako. Naslov svima poznat: Johanesburg, šio mi ga hirurg. Novac obezbeđuje Javni servis Holandije, Vaše pravo da vidite sve vaša je obaveza da ne mislite ništa. Glumačka ekipa svima poznata, tu je čak i legendarni Vrijheid Neuker. Jan Vennegoor of Hesselink je pametan momak, znamo to već, a to nam ponovo dokazuje jer razmišlja: vidiš, vidiš. Narod koji ovako komplikovano piše reč Sloboda očigledno nije morao slobodom previše da se bavi.
Potrudio se Jan Vennegoor of Hesselink, i na snimanju pokazao sve ono što čini fudbal. Ne možemo, ipak, izbeći istinu: zaista je Jan Vennegoor of Hesselink prvo pokazao nešto što se nekada zvalo dribling. Režiser neiskusan, ali lukav kao stenica, odmah prekida snimanje: “Stoj! Šta je to?” “Ovaj… dribling…” “Čuj”, reče režiser strpljivo, kao detetu da objašnjava kako se piše broj šest, “nemoj više. Mi ovde snimamo film, i drugi deo filma, i seriju dakako, o fudbalu.” Jan Vennegoor of Hesselink je pametan momak, znamo to već: odmah su usledili sprintevi, uklizavanja, remplovanje, pljuvanje, odugovlačenje, laktanje, držanje za organe, onaj pogled Aleksandra Vučića, sto i jedan način da se protivnički dres slučajno nađe u šaci.
Na premijeru ga nisu zvali. Ime mu na špicu nisu stavili. Rekoše, tehnički razlozi su u pitanju. Dik, njegov Advokat, sugeriše da se ne isplati da ih tuži. Nijedan sud neće presuditi da ime Jan Vennegoor of Hesselink može da stane u televizor prosečnog Holanđanina. Kad bolje razmislim, ni nadprosečnog, dodao je.
Jan Vennegoor of Hesselink je pametan momak, znamo to već. Film, i drugi deo filma, i serija dakako, nisu tek oborili sve rekorde: oni jesu rekordi, reče Jan Vennegoor of Hesselink samom sebi, ugasi televizor i ode da razmatra uzimanje francuskog državljanstva.
Priča ide ovako: Engleska, tridesete godine osamnaestog veka. Jedan što je bio zatvoren u Jorku zato što je upucao petla lokalnog vlastlina, pa posle nije hteo da plati štetu, piše pismo svom zetu. Ovaj odbija da plati poštarinu za pismo (u ta doba, primaoci su plaćali poštarinu) jer je tvrdio da ne poznaje nikog iz Jorka. Pismo završava u pošti, a službenik pošte, koji je ranije bio učitelj, prepoznaje rukopis svog učenika koji se kasnije odmetnuo i postao najtraženije lice Engleske.
U četvrtak uveče, stari drugar upozorava javnost komentarom na fejZbuku:
čeka kao što onaj ko se nahvatao hladnoće jedva čeka da ga Sunce ugreje. No, to se nekako permutovalo u govoru tokom vremena, i začuđujuće je (ili ne?) da osmoro od deset ispitanika (sproveo brzu anketu u svom radnom okruženju) misli za nepravilnu varijantu da je ona ispravna.
Ama, briga mene za njihove kampanje. Svako dobija 30 sekundi osim vadikala i radikala: oni zaslužuju po petnaest. Ako me za to vreme uvere u bilo šta što govore, tačnije ako me uvere da je tačno to što pričaju, postoji mršava šansa da dobiju moj glas. Ako pre toga ne napravim onaj origami od svog glasačkog listića.
Majmunologija preko bare ulazi u novu fazu. Paketić po paketić, stvaraju nove socijalne norme i uče svet njima. Najnoviji plan, kaže jedna vest: stidljivost, tuga i usamljenost će biti proglašene za mentalne bolesti. Pretpostavljam da je za nekoliko godina odložen plan da se heteroseksualnost i oblačenje po kanonu s polovine dvadesetog veka proglase bolestima.