Eh. Toliko zam zadrigao za božićnom trpezom da sam zaboravio, da izvinete, da istovarim prilog… Uh, utovarim. Natovarim. Pretovarim. Tako nešto.
Moraću da uvedem neka pravila za utovar nedeljom. Recimo, da ne pravim sve po svaku cenu, nego koliko skupim, toliko istovarim… utovarim… pret… natov… koliko skupim, toliko pošaljem. 
Ako nema, onda nema. Bilo je lepo odmarati se desetak dana, moram da priznam. Ovaj utovar je kratak jer sam bio dalje od računara tokom praznika. I to je baš dobar osećaj.
Jedino ne znam kako sad da se odmorim od hrane. Recimo da tri dana jedem samo šaku lešnika i dve jabuke. Tako će i biti.
– * –
Kodak se priprema za podnošenje zahteva za bankrot, nakon što već duže vreme grca u problemima. Groteska nije najveća zbog toga što je to nekada bila ključna kompanija za podršku fotografije u hemijskom procesu, nego zato što je digitalna fotografija, onakva kakvu je danas imamo, evoluirala iz patenta koji je zaštitio – Kodak. Prevedeno na običan jezik: time što je učestvovao u globalnoj revoluciji fotografije, Kodak je odsekao debelu i udobnu granu na kojoj je sedeo poslednje 123 godine. To je izgledalo ovako:
Neka to bude pouka da ništa nije bogom dato.
– * –
Prepričava jedan drugar.
…A most je, […], stvarno izuzetan komad građevine. Moj ortak iz gradsko/općinske uprave je uspeo da zajebavanjem navede Švabe da ugrade i dodatak: svaki kabl o kome visi most je zategnut nekakvim elektromotornim servo uređajem veličine pisaćeg stola, kompjuterski kontrolisan, rade se analize opterećenja realtime u zavisnosti od vlažnosti, pritiska i ko zna čega sve ne, pa kada ih je čovek pitao kakav im je backup, ponosno su rekli da su na sve mislili, i da i struja ima rezervne vodove i ptičje mleko, on ih upita: “A šta kada Cigani pokradu kablove?” Glavni Švaba pozeleneo jer je neko uspeo da ga uhvati da nije na sve mislio. Par dana kasnije su u servisne tunele uneli agregate… E, vidite, to vam je ta stara poslovica: “Šta Srbin izmisli, Švaba napravi”.
– * –
Kada radiš ono što voliš, to je sloboda.
Kada voliš ono što radiš, to je sreća.
(nepoznati autor)
– * –
Dan preseljenja na Novi Beograd se bližio, te rešavam da par sati odvojim za upoznavanje sa bratskim Zemunom. Imam i formalni razlog: rečeno mi je da u Zemunu postoji roletnar, u Bežanijskoj ulici. Naoružan fotografskim pamćenjem PlanPlus mape (iste one u koju još uvek nije ucrtan legendarni most na Adi, arhitektonsko čudo što zasija u Novoj Godini), krećem u potragu. Željena ulica je jednosmerna, pa u nju moram da uđem iz Zemuna, i to iz ulice Glavne, ili Glavne ulice, ili glavne ulice (poučno ime, koje dovoljno govori o Zemunu i zainteresovanosti njegovih žitelja za aktivan suživot sa ostatkom sveta). Uspevam nekako da se uguram u pravi smer, parkiram se i krećem u pešačku potragu. Roletnara ni od korova. “E da, bila je tu jedna roletnarska radnja, ali sada je tu apoteka”, kaže simpatična gospođa iz krojačke radnje. “Pa niste valjda očekivali da nađete roletnara u nekoj radnji?”, pita me čovek koji sedi za pisaćom mašinom, u knjigovezačkoj radnji. Ne izdržavam, pa šaljem istinu u nos: “Jutros kada sam seo u kola nisam očekivao ni da ću videti olovna slova.” Dižem ruke, sedam u kola. Startujem automobil i tada shvatam da nemam fotografsko pamćenje, i da je zapravo to bio razlog što sam nekada imao štampač.
I? Kako je prošla žurka? Onaj DJ Didžej Bidžej nije došao, pa sam morao da angažujem nekog starkelju da mi didžejiše; ali tako ti je to kad krpiš rezerve u poslednji čas.
Šta sam ono hteo…. A, da!
Drugari su bili predusetljivi, palo je par predloga. A onda je u listu uleteo Grba. Rezultat: u ovih proteklih par meseci pržio sam se na suncu, rizikovao da propadnem više puta kroz ruševine ili da dobijem po tintari od 