Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Evo i noći, nad šumom cijelom
nadvi se suton sa modrim velom
Promakne samo leptiri koji
i vjetar noćnik listove broji.
Utihnu šuma, nestade graje,
mačaka divljih oči se sjaje.
Skitnica svitac svjetiljku pali,
čarobnim sjajem putanju žali.
A sova huknu svoj ratni zov:
– Drž’te se, ptice, počinje lov!
(Poema “Ježeva kućica”, Branko Ćopić)
Sunčani krug se u zenit dig’o
kad je Ježurka do lije stig’o.
Pred kućom- logom, kamenog zida,
Ježurka Ježić svoj šešir skida,
klanja se, smješka, kavalir pravi,
biranom frazom lisicu zdravi:
– Dobar dan, lijo, vrlino čista,
klanjam se tebi, sa bodlja trista.
Nek perje pijetla krasi tvoj dom,
kokoš nek sjedi u loncu tvom!
Guskino krilo lepeza tvoja,
a jastuk meki patkica koja.
Živjela vječno u miru, sreći,
nikada lavež ne čula pseći.
I još ti ovo na kraju velim:
ja sam za ručak trbuhom cijelim!
Otpoče ručak čaroban, bajni.
I jež i lija od masti sjajni.
Jelo za jelom samo se niže,
Ježurka često zdravicu diže:
u zdravlje lije i njene kuće,
za pogibiju lovčeva Žuće.
Niže se ručak četverosatni,
zategnu trbuh k’o bubanj ratni.
(Poema “Ježeva kućica”, Branko Ćopić)
Što ti je dekadencija: Holivud počne da pušta trejlere godinu dana unapred… Premijera filma Ice Age 4 je najavljena za 13. jul 2012. godine… Evo simpatične veverice koja se pokazala kao veći luzer od onog kojota koji juri ‘ticu trkačicu.
Dobar, kao i uvek.
Kad smo već sve na 500, da vam skrenem pažnju na foto portal za koji sam juče čuo. “E, ćuo! Hod’o!”, rekoh i priključih se…
Na prvi pogled, 500px je just another photo portal, mesto kakvih ima 999 na Vebu. No, ima tu nekih zanimljivih pojedinosti. Jedna koja mi je privukla pažnju: postoji razuđen sistem RSS fidova koji se mogu dalje plasirati (fotke po grupama, favoriti, čak i pridruženi blog). A nešto još zanimljivije, o čemu nisam do sada razmišljao, ali nikad se ne zna: 500px je u partnerstvu sa photo stock portalom Fotomoto.com. Ovog puta nisam imao ideju da prodajem fotke (to je ozbiljan posao kome čovek mora pažljivo da se posveti), ali zašto da ne, neka stoji na stand by. A ako nešto i svirne, pa bože moj, neću se gaditi. 
Kako god, već sam zadovoljan time što postoji veoma udoban način za javno prezentovanje fotografija. A s obzirom na to da je mesto relativno novog datuma – i da je čak i Scott Kelby izjavio da mu je drago što se našao tamo – nisam se mnogo dvoumio, uključio sam se. To će biti mesto na koje ću izdvajati odabrane radove. Zasad samo kao prikaz portfolija, a jednom posle… Vidjet ćemo, što bi rekli slijepci.
Jednoga dana, vidjeli nismo,
Ježić je, kažu, dobio pismo.
Medeno pismo, pričao meca,
stiglo u torbi poštara zeca.
Adresa kratka, slova k’o jaja:
“Za druga Ježa
Na kraju gaja”.
U pismu piše:
“Ježurka, brate, sanjam te često i
mislim na te.
Evo ti pišem iz kamenjara guskinim perom.
Divno li šara!
Dođi na ručak u moju logu, požuri samo,
ne žali nogu.
Sa punim loncem i masnim brkom
čekat ću na te, požuri trkom.
Nježno te grli medena lica
i pozdrav šalje lisica Mica”
Jež se veseli: – Na gozbu, veli,
tu šale nema, hajd da se sprema.
Ježurka Ježić lukavo škilji,
pregleda bodlje i svaku šilji.
– Ako bi usput došlo do boja,
nek bude spremna obrana moja.
(Poema “Ježeva kućica”, Branko Ćopić)
Po šumi, širom, bez staze, puta
Ježurka Ježić povazdan luta.
Lovom se bavi često ga vide,
s trista kopalja na juriš ide.
I vuk i medo, pa čak i – ovca,
poznaju ježa, slavnoga lovca.
Jastreb ga štuje, vuk mu se sklanja,
zmija ga šarka po svu noć sanja.
Pred njim dan hoda, širi se strava,
njegovim tragom putuje slava.
(Poema “Ježeva kućica”, Branko Ćopić)
Pretpostavljam da većina ne zna ko je čovek iza tog imena. Ja priznajem da nisam to znao; nikad nije kasno da čovek nauči ponešto o ljudima koji su pomerali granice.
Ray Haryhausen je stručnjak za tzv. stop-motion animaciju sa dugim stažom i listom referenci koja se pruža oho-ho. Njegova specijalnost su bila čudovišta na filmu: od filma King Kong iz 1933. godine do kultnog filma Clash of the Titans (1981), ovaj umetnik je stvorio silni broj raznih čuda metodom “sličica po sličica”…
Evo malog omaža svim tim čudovištima, zapravo njihovom kreatoru.
(tek sad primećujem koliko je dobra muzička podloga ovog klipa)
Samo se valja ponovo prisetiti: ovo je bilo milijardu godina pre CGI tehnologije…
(Via)
Naravno: Šandor Vilovski u legendarnom “Nevenu”…
Reći ću vam samo ovoliko: “Neven” se pojavio na DVD-ovima u prodavnicama jedne srede. Ja sam oba kompleta (dva puta trinaest epizoda) kupio već u petak. A od onda gledao ko zna koliko puta.
Elem, doktor Šandor Vilovski i njegova neodoljiva Mici! 
Neponovljivo! 
U danu za nama, stigla je vest o smrti još jednog štićenika boginje Talije.
U danu kad je Olivera Marković sahranjena u Aleji velikana, otišao je Dušan Janićijević, sjajni glumac. Imao je 79 godina, a upokojio se u svom rodnom selu Gornje Grgure kod Blaca.
Agencijske vesti možete naći na info portalima; sve su iste, pa pogledajte bilo gde, recimo ovde. Bilo bi čestito da su pripazili oko imena sela, ali to je sada manje bitno.
Pamtim ga kao sjajnog, karakternog i veoma ozbiljnog glumca. Sasvim slučajno, pre nekoliko dana, setio sam se njegove malene, ali fenomenalne uloge ćopavca u filmu “Vreme čuda” (ovde, pa ovde… “Pogodi ko te udari, gospode!…”). Danas sam se setio i epizodne uloge u filmu “Hajduk” (link za to nisam našao; ali, ako ste gledali film o hajduku Ivanu Kondiću, setite se replike “A šta ima mene da pozdravlja, pizda mu materina!”, nakon čega gospodin načelnik policije počinje da povraća).
U sećanje na sjajnog glumca koji je bio u stanju da reši najteže moguće uloge, ma koliko one bile male (jer nema malih uloga – ima samo malih ljudi), nalazim jedan insert koji nije lak za gledanje; nije bio lak ni za izvedbu pred kamerom, setite se toga dok budete gledali.
I kakva koincidencija: obratite pažnju na muzičku frazu u pozadini. Svakako ćete se setiti koji velemajstor to peva.
Slava velikom glumcu.
(Isečak)
…
A kad sam ih ugledao, od svakog straha je snažnije (časna reč, snažnije) bilo zaprepašćenje: oni, sva četvorica, penjali su se bosi, a obuću su držali u rukama – zašto im je to bilo potrebno? Da ne dižu buku u prolazu? Ili da mi se neprimetno prikradu? Ne znam, ali to je bilo poslednje čega sam se setio. To je zaprepašćenje.
Nisu čak ni predahnuli – s poslednje stepenice su se bacili na mene i počeli su me gušiti, sa pet ili šest ruku, ja sam, kolko sam mogao, odvajao njihove ruke i branio svoje grlo, koliko sam mogao. I tada se desilo najužasnije: jedan od njih, sa najsvirepijim i klasičnim profilom, iz džepa je izvukao ogromno šilo s drvenim rukohvatom; možda to čak i nije bilo šilo, nego odvrtka ili nešto drugo – ne znam. Ali on je naredio ostalima da mi drže ruke, i, pošto se nisam branio, potpuno izbezumljenog, pritisli su me uz pod.
– Zašto, zašto?… Zašto, zašto?… – mrmljao sam…
Oni su zarili svoje šilo baš u grlo…
Nisam znao da na svetu postoji takav bol. Zgrčio sam se od muke, pred očima mi se pojavilo debelo crveno slovo “U” i zatreperilo je. Od tada se nisam osvešćivao, i nikad se neću osvestiti.
Na postavljanju kablova
u Šerementjevu
u jesen 69. godine
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
