Tag: via

Pet načina da bolje slušate

Jedno je govoriti, a drugo je reći. Jedno je gledati, a sasvim drugo videti. Jedno je slušati – ali, šta zapravo čujemo i kako to poimanje utiče na ličnu svest o svetu oko nas?

Julian Treasure je specijalista za zvuk. On je jedan od onih čudnih i svetu potrebnih stručnjaka koji strpljivo saopštavaju očigledne stvari zato što mi sami nismo u stanju da ih razumemo pravilno. Obraćajući se putem jednog vrlo sažetog, ali celovitog i inspirativnog predavanja u okviru konferencije TED, mr Treasure nam predlaže pet jednostavnih vežbi koje će nam pomoći da bolje slušamo i poimamo svet oko sebe.

Ovo predavanje ima titl i transkript na srpskom, pa nećete imati problema ukoliko vam engleski jezik predstavlja teškoću.

Moram da podvučem jedan detalj, jer mi se posebno usekao u pamet:

…Na početku sam rekao da gubimo sposobnost slušanja. Zašto sam to rekao? Pa, postoji mnogo razloga. Prvo, izumeli smo načine snimanja: prvo pisanje, zatim zvučno snimanje, a sad postoji i video snimanje. Nagrada za precizno i pažljivo slušanje je jednostavno nestala.

Nagrada za precizno i pažljivo slušanje je jednostavno nestala. Površnost kao princip, nesposobnost slušanja drugih kao socijalna kategorija. Dodaj toj klin-čorbi zrno asocijalnosti i prstohvat egocentrizma: eto recepta za raspad kulture.

Bilo bi korisno kada bismo ponovo naučili da slušamo: to je esencija poruke sa ovog predavanja. Oni koji su to već naučili odavno razumeju suštinu pasijansa.

(Via TED.com; tnx Igor via FB)

Gejmeri pomažu naučnicima da pobede AIDS

Ostajem zapanjen lakoćom ideje i činjenicom da je uspela. Ovo je novi horizont humanističke primene Interneta. Lako bi moglo da se desi da jednog dana ova priča uđe u anale o dostizanju leka protiv AIDS-a.

Udruživanje procesorske i misaone snage korisnika Interneta nije novog datuma. Možda ćete se setiti projekta SETI@home, u kome je populacija korisnika računara pozvana da koristi slobodno vreme svog računara za analizu podataka dobijenih tokom radio-osluškivanja svemira. Računarski resursi koji su tako dobijeni prevazišli su svaki mogući resurs za procesiranje na planeti – po ceni koja je trivijalna i svodi se na organizaciju skladišta sirovih i procesiranih podataka.

Nešto slično se upravo dogodilo: kako sam upućen da vidim na stranici portala The Register, napravljena je online igra sa najozbiljnijom mogućom pozadinom: zadatak igrača je da predvidi precizan izgled proteina tako što će menjati njegov 3D model u cilju nalaženja precizne slike. Izvodeći korake za koje još uvek ne postoje valjani računarski algoritmi (što znači da računari još uvek nisu efikasni u rešavanju problema), učesnici u igri FoldIt su zapravo postali aktivni učesnici jednog od najintenzivnijih istraživanja u istoriji biohemije: to je razumevanje virusa HIV, uzročnika paklene bolesti koja odnosi skoro dva miliona žrtava svake godine.

Ako se već igrate, izaberite one igre koje pomažu nauci...

U ponedeljak, 19. septembra 2011. je objavljeno da je ključni enzim virusa HIV najzad razrešen – i to posle svega tri nedelje aktivne igre FoldIt. To je rezultat koji je nama, neukima za problem o kome je reč, prilično teško da razumemo. Ali ovo je lako razumeti: opšti mehanizam funkcionisanja virusa je poznat odavno. Potraga za ovim “ključem za HIV bravu” traje već decenijama.

A posledice? Čekajte samo, biće ih uskoro; vrata su otvorena i neće se više nikad zatvoriti. Prvi na redu su retroviralni lekovi za AIDS, jer je sada razrešeno kako se virus vezuje za ćelije imunog sistema. Aktivni lek će funkcionisati po principu onemogućavanja ključnog enzima u virusu da uradi svoj posao. No, da se ne bih ja mučio objašnjavajući ono što ne razumem dovoljno (mimo slikovitog opisa namenjenog laicima), idite dalje sami ako vas to interesuje: počev od stranice vesti, stići ćete na stranicu portala igre FoldIt, a dalje i na stanicu koja objašnjava celu ideju, uključujući mehanizam koji je sada otkriven.

Najiskrenije, ostajem zapanjen kao retko kad.

(Via; tnx Goran)

Šest “naj-aplikacija” napretka

Ovaj blagoglagoljivi Škot zna šta priča: u veoma slikovitom poređenju faktora napretka civilizacije sa “killer” aplikacijama za pametne telefone, izveo je dokaz o kraju predominacije zapadne civilizacije. Štaviše, on tvrdi da ćemo biti svedoci te promene.

Niall Ferguson, profesor istorije na Harvardu i gostujući predavač na univerzitetu u Oksfordu, istražuje istorijske veze između pojava i utvrđuje ne samo šta se sve desilo, nego i zašto. U toj potrazi, napravio je analitički presek koji otkriva šest ključnih elemenata napretka civilizacije. Moguće posledice današnjih tokova su možda jasnije nego što bi se u prvi mah učinilo, a dokazi su nam ispred nosa i lako ih je prepoznati. Sa divergencijom je odzvonilo, poručuje nam ovaj predavač sa TED konferencije.

Zapanjen sam. Jedino ostajem malčice u dilemi oko one teze o nauci. Jedna je stvar podsetiti na rušenje opservatorije Taqi al-Din, što je istorijski fakat. Ali, sasvim je druga stvar zaboraviti na razvoj moderne matematike, koja definitivno ima svoje korene u arapskoj filozofiji. Za to vreme, šta ono bi sa katoličkim fundamentalizmom, to jest sa “dostignućima” Inkvizicije protiv nauke? Hajde da se setimo spaljivanja Đordana Bruna i Galilejevog odricanja, počinjenog u strahu da ne prođe kao njegov prethodnik. Dragi moji, pa to se desilo pre samo 400 godina…

Kako god, prihvatam svih šest teza, jer čine koherentnu celinu – jedno bez drugog ne ide.

– * –

Žao mi je što nema nikakvih titlova, pa će to napraviti problem onima koji nisu baš navikli na engleski jezik. No, ovo je jedan od najnovijih priloga na sajtu konferencije TED, pa nije zgoreg da postavite neki obeleživač i probate kasnije, kad broj titlova naraste; već je aktivna mala, ali veoma kvalitetna ekipa prevodilaca za srpski jezik.

Kada bih imao vremena, rado bih dobrovoljno učestvovao u prevođenju titlova sa TED konferencije na srpski. No, ne smem da se hvatam novih obaveza…

(Via)

Danas 41 godina…

Da Žikica nije pomenuo na fejZbuku, zaboravio bih.

Dana 18. septembra 1970. godine, Jimi Hendrix je otišao da svira nekoj drugoj publici.

Sve, sve, ali ovaj stih:

The broom is dreamly sweeping up the broken pieces of yesterday’s life…

Bio je najveći. I ostao.

Tužno mi je što mnogi misle da ga je đavo heroina odneo. Ne znaju ljudi, a svi prijatelji i saradnici svedoče: dok je izašao album Electric Ladyland (1968), bio je čist od svih teških droga i nikad više nije uzeo iglu. Njegov sledeći porok je bio alkohol… A tek je nedavno osvanuo podatak patologa koji je izvršio obdukciju: u ždrelu i plućima je nađena abnormalna količina crvenog vina, tolika da nije mogla tamo dospeti inhaliranjem ili povraćanjem… Ostaće znak pitanja.

(Tnx Žikica via FB)

Kako nas fotografija povezuje

Dok se ja bavim logistikom za jednog brucoša u Novom Sadu, predlažem vam da provedete petnaest minuta gledajući nešto vredno pažnje.

Još jedno predavanje sa TED konferencije koje vas natera da se osetite živim…

David Griffin je direktor fotografije u National Geographicu. To je možda najlepše radno mesto na svetu za nekog ko voli fotografiju… A opet, možda je i najteže: kada radite sa velemajstorima fotografije, ljudima koji su u stanju da svojim slikama isporuče priču koja vas oduva, verovatno je strašan usud biti u nuždi da sa gomile od nekoliko hiljada fotografija, pri čemu su sve vredne objavljivanja, izdvojite desetak ili dvadeset koje će biti zaista i objavljene. A kriterijum kuće… Zna se: najozbiljniji mogući.

U ovom predavanju, David Griffin govori o fotografiji kao mediju za prenošenje emocija, kao nečemu što prevazilazi pojam ilustracije i dokumentarnog zapisa. Bolje da ja ne govorim više, nego da govori onaj ko o tome zna više nego ja…

Upamtiću sledeću repliku:

Svako od nas ima jednu ili dve sjajne fotografije u sebi. Ali, da biste bili veliki foto-novinar, morate imati više od jedne ili dve sjajne fotografije u sebi. Morate biti u stanju da ih stalno stvarate…

(Tnx Igor)

Priče o ledenim čudima

Saznajte kako je polarna neman danima pokušavala da nahrani fotografa National Geographica i kako se družio sa pripadnikom najređe vrste medveda na svetu…

Biti fotograf National Geographica je nešto o čemu sanjaju mnogi. Pritom, većina takvih sanjara uopšte nema ni načelnu predstavu kakvu obavezu preuzimaju oni čije reportaže časopis prihvati. Dva meseca bez ijedne uspešne fotografije? Da li biste odustali? Ili, recimo, šta mislite, kako izgleda toliko obamreti od hladnoće u vodi da ste na ivici ste da se ugušite zbog refleksnog povraćanja u aparat za disanje, a pri izlasku ne možete da govorite?

Nema novca koji to može da plati. U vama mora da postoji strast koja je tolika da potpuno svesno ulazite u vodu među životinje o kojima se malo zna, a koje su označene kao krvožedne. Drugim rečima, i razumite to kako hoćete, morate biti ludi na određeni način koji ne može da se nauči. Za prosečne point’n’shooter marginalce nema mesta u redovima fotografa National Geographica, jer oni ne razumeju šta znači krilatica “National Geographic objavljuje fotografije, a ne izvinjenja”… Nerd smile

Paul Nicklen je odrastao među Inuitima i, kako sam reče, sneg i led su bili njegova “kutija s peskom” za igranje. Tako odrastajući, razvio je veštine i sposobnosti koje su ga promovisale u legendu polarne fotografije u redovima uglednog časopisa.

U martu 2011. godine, Paul Nicklen je pozvan na TED konferenciju da priča o svetu koji tako dobro poznaje i da podeli to znanje sa svima koji žele da ga čuju. Iskoristivši jedinstvenu šansu, održao je fantastično i veoma emotivno predavanje o nekim svojim iskustvima. Usput je skrenuo pažnju na to da živi svet na polarnim kapama nestaje, da će beli medved možda izumreti i da će se to desiti pre nego što smo mislili.

Svakako pogledajte to predavanje. Evo verzije koja je titlovana na srpski.

Neobično, ali prikladno mesto da se čuje muzika Brandi Carlile… Hot smile

Nastavite sa čitanjem… “Priče o ledenim čudima”

Ćumez po meri

I dok nacija seče vene zbog onog tenisera, ima nas da se bavimo drugim stvarima. Prionite na zemlju i hodajte malo prizemljem, neće vam škoditi. Ovaj dečko je tako uradio: žrtvovao je kvadraturu da bi bio blizu svemu. Obratite pažnju.

Šta bih mogao da dodam: imao sam ovako mali sobičak kao srednjoškolac. Ama, još manji, i uži i kraći. Doduše, bez tako efikasnog uređenja prostora, bez mikrotalasne pećnice, bez laptopa i bez stotinu drugih stvari. Ali svejedno… Smile with tongue out Bilo je mesta za sto, na njemu gramofon, na stalaži knjige, a na ormanu ploče; pored gitara. Prozor otvorim u rano proleće i zatvorim u kasnu jesen… Zbog gramofona nije bilo praktično drugačije… Eh, romantika: davno beše.

Nedovršena simfonija jednog grada

Fenomenalni dokumentarac iz 1941. godine: život Beograda od prvog mlekadžije do šlagera u noćnom klubu…

Pažljivi gledalac će primetiti da je reč o filmu koji Đenka pušta iznenađenim meštanima dok Kristina histeriše jer je zbog ton-filma izgubila angažman pijanistkinje u palanačkom bioskopu… E sad, biće da tu postoji neka greška u vremenskim odrednicama, jer su “Maratonci” smešteni u vreme nešto pre 1941…

Nema veze, ako ćemo pravo. Šijanu sam spreman da oprostim čak i ono za šta nije kriv, a kamoli ostalo.

I vi što maštate o sreći, vas vodi put u velik grad…