Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Bazaltna lava je tečna i siromašna gasom, polako se razliva i formira reku koja teče iz kratera ili pukotina smeštenih na padinama vulkana. Ovakve erupcije su karakteristične za Havaje. Ponekad lava izbija iz izvora u obliku vodoskoka, a visina koju dostiže je promenljiva, od nekoliko desetina do nekoliko stotina metara. Kod ovog tipa vulkana, jezera lave mogu da ključaju u šupljini kratera. (Otkrivanje sveta: Vulkani, str. 24)
Ljudi, dna nema. A tako nam je potrebno.
Kažu da na nebu može da se vidi ne više od šest hiljada zvezda. I još kažu da na nebu Zemlje ne može da se vidi šest hiljada zvezda zbog svetlosnog zagađenja. Kako izgleda to slavno teorijsko nebo, javljaju nam dobri ljudi iz orbite.
Previše smo, kažu, uključili svetala. Fotonima vidljivog spektra elektromagnetskog zračenja iz najneverovatnijih izvora, od uličnih svetiljki preko reklama za energetska pića do dečijih fluorescentnih osvetljivača prostora, gasimo mrak. Ali.
Nastavite sa čitanjem… “Sve zvezde Međunarodne svemirske stanice”
Znate li ko je Misha Rozema? Ne znate, naravno. Nisam ni ja znao do prekjuče, kad sam naišao na ovu priču. Misha Rozema je filmadžija koji nema para, a kad nema para, nema ni filma. Ali on ima dobru ideju i spreman je da dokaže njenu valjanost. Ovaj kratki film je upravo to: potvrda ideje. Pogledajte, pa ću da vam ispričam ostalo.
Razvucite veliku sliku, biće bolje.
Oduvek razmišljajući o mogućnosti da od beskorisnog napravi korisno, jedan čovek je primetio kolika količina smeća ostaje za svakim gradilištem. Uto je njegova kćer poželela skejtbord…
Od smeća napraviti skejtbord. Od viška napraviti celishodni predmet. Od ničeg napraviti nešto. Pa gde ćeš plemenitiju ideju od ove!
U jeziku starosedelaca Havaja, reč “Pele” je ime boginje vatre i vulkana, a takođe i reč za užarenu lavu. Štaviše, taj narod je smatrao lavu pojavnim oblikom boginje Pele i smatrao je da je to živa tvar. U filmu koji sledi, razumećete zbog čega je to verovanje usađeno u kulturu Havaja.
Sledi šest i po minuta besprekornih kadrova zastrašujuće lepote skorašnje aktivnosti vulkana Kilauea. Predlažem gledanje preko celog ekrana, ako je moguće u visokoj rezoluciji.
Noć. Te oči. Staklo. Crveno. Dim. Te usne. Dodir. Povetarac. Trotoar. Čekaj. Vrati se.
A sada ćete videti kako film od dva i po minuta može da ima više sadržaja od holivudskog blokbastera koji traje dva i po sata.
Eto, tako. Sadržaj je makar merljiv. A nemerljivih razlika ima koliko hoćete.
Pripadam onog generaciji Titovih pionira koju su učili da treba biti hrabar, a da je hrabar onaj ko se ne plaši.
Trebalo je da prođu godine i da se desi jedan strašni, krvavi rat da bi smo shvatili katastrofalnu grešku u takvom načinu razmišljanja.
Lopta od testa je izvađena iz zamrzivača. Treba da se odmrzne pre nego što se upotrebi.
Šta se dešava dok niko ne gleda?
Bizarno i sjajno.
I tako, dođe čovek u Njujork, nema pametnija posla, nego napravi dovoljno fotografija da od njih može da sklopi kolaž-film. Pazi sad.
Ali stvarno: čovek je godinama išao uzduž i popreko po svim zemljama bivšeg SSSR i vredno fotografisao autobuska stajališta u gradovima i van njih, jer ona su unikatna dela čiji izgled je prevazišao utilitarnu dimenziju. Pogledajte.
Nastavite sa čitanjem… “Opsesija: socrealistička autobuska stajališta”