Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ova kolekcija fotki mi je zamalo promakla. Našao sam je sasvim slučajno.
Na portalu space.com, još u decembru je objavljena kolekcija od 39 izuzetno zanimljivih dokumentarnih fotografija poletanja raznih raketa i projektila u svemir.
Naći ćete tamo fotografije programa agencija iz SAD, Rusije, EU, Kine, Indije, pa čak i Argentine. Prvi tango u svemiru, boktemazo!
Ne mogu da odolim: sledi digresija u vidu muzičke zavese primerene ovim fotkama.
(Via)
Danas se navršava tri godine od herojskog spasavanja aviona u padu. Znate li ime tog heroja? Ni ja.
Setićete se događaja, mada ste zaboravili datum: 15. januara 2009. godine, avion na letu 1549 je poleteo sa aerodroma La Guardia u Njujorku i naleteo na jato gusaka dok je još bio u fazi uzletanja. Motori su prekinuli rad, došlo je do gubitka potiska leta i avion je zapao u realnu opasnost da se sruši. Kapetan leta je reagovao pribrano: skrenuo je avion sa putanje ka reci Hadson, a potom je izveo prinudno sletanje u reku. Veština kojom je sve izvedeno zapanjila je ceo svet: iako je nekoliko osoba povređeno u nastalom tumbanju, svih 155 putnika i članova posade je napustilo avion na svojim nogama i sačekalo pomoč koja je uskoro stigla. Kapetan je poslednji napustio avion, i to tek nakon što se lično uverio da u avionu nema više nikoga.
Pogledajte animiranu rekonstrukciju događaja sa pravim zvučnim zapisom događaja.
Danas je godišnjica jednog od najluđih objavljenih audio zapisa nekog koncerta u istoriji popularne muzike.
Ne znam kakvo je vaše mišljenje o Johnnyju Cashu. Primetio sam da mnogo ljudi mrtvi ‘ladni pakuju to što je on radio u ogromni tor prazilukovića. Mislim na one kojih, kao i svugde na svetu, i u američkoj popularnoj muzici ima previše. Trpati tog čoveka u tor sa onom gamadi je isto kao kad biste pokušali da strpate Kseniju Cicvarić ili Jordana Nikolića u Grand produkciju.
Uvek sam gajio pijetet prema Dasi u crnom. A kad sam prvi put čuo njegov album American IV: The Man Comes Around, poslednji koji je objavio za života, bio sam u šoku nekoliko dana od utiska koji su na mene ostavile te, uglavnom, obrade tuđih pesama. Njegova izvedba pesme Hurt od Nine Inch Nails je konačna verzija i teško je poverovati da je nije napisao on sam kao autobiografsku. Ako iole poštujete muziku kao medij za prenošenje emocija, taj album će verovatno zauzeti važno mesto u vašoj fonoteci.
No, taj momenat pominjem samo kao prelomnu tačku u kojoj sam najzad postavio fonografiju tog ludaka u fokus i pretresao je kako dolikuje. Prisetićemo se jednog koncerta koji je, srećom, ostao zabeležen kao ploča: koncert u zatvoru Folsom.
Na današnji dan, pre 43 godine, smisao postojanja muzike je dobio još jednu blistavu potvrdu. Objavljen je Led Zeppelin I.
Korporativna gramzivost je grozna stvar. Potpišeš kakav ugovor, i onda se vučeš kao pas do posla i nazad. Nema utočišta, jer iza svakog ugla čekaju advokatski Kerberi. Baš to se desilo jednom momku od 25 godina, tršavom, mršavom, ostavljenom na cedilu po raspadu benda, a vezanom za seriju koncerata po Skandinaviji. Kud ćeš, šta ćeš, nađeš još trojicu: jednog brkatog, jednog plavog, i jednog sa loknama.
Zatim uđeš u studio, istreseš iz džepova celih 1782 funte. “To ti je za tri dana, mali.” “Biće u redu. Pazi ovaj rif”:
Nastavite sa čitanjem… “Početak divnog prijateljstva – Led Zeppelin I”
Pesmičuljci koje zviždućemo dok se krijemo iza dina na obali…
Od jutros kad sam oči otvorio do ovog časa, ne mogu da se otresem: stalno mi na pameti Games with No Frontiers Petera Gabriela. Ko zna kako je počelo i zašto se zalepilo. Pa dobro, kad je tako, prelazim u kontranapad: kažu, ako zaista poslušaš pesmu koja ti zvoni u glavi, prestaće. Nije moralo da prestaje, nego koristim priliku da podelim sa vama tu veličanstvenu pesmu.
Jeste li ikad ušli u tekst te pesme? Trebalo bi. Ne terajte me da je prevodim, pokvariću je.
Danas je 67. rođendan jednog od mojih omiljenih muzičara sa Ostrva. Hajde da to obeležimo kako najbolje dolikuje: slušanjem muzike koju nam je ostavio tokom duge i plodne karijere.
Roderick David Stewart, poznatiji kao Rod Stewart, rođen je 10. januara 1945. godine u severnom Londonu. Krenuo je sa periferije događaja klubske scene Londona šezdesetih. Razvijajući muzički ukus slušajući Otisa Reddinga i Sama Cookea, a furajući stil tada popularne Mod subkulture, Rod je privukao pažnju Long Johna Baldryja, koji ga je smestio u svoju prateću grupu 1964. godine. Svakako zanimljiviji posao nego da bude grobar…
Stvari su brzo krenule nabolje, jer “Rod the Mod” je brzo stigao u centar pažnje. A onda se Jeff Beck zasitio da bude tegleća marva u grupi The Yardbirds, pa je osnovao svoju grupu, pozivajući Roda da bude frontmen. Ovaj je to prihvatio i sve što se dešavalo posle tog momenta deo je jedne veličantvene istorije britanskog rocka.
Veoma brzo, paralelno sa radom u Jeff Beck Group, dolazi ono što je Roda Stewarta učinilo velikim dasom rock’n’rolla: i da je uradio samo to u celoj karijeri, bilo bi dovoljno da se ona nazove veličanstvenom. To je kanonada od četiri albuma objavljenih za Mercury koji su esencijalna remek-dela po svim merilima: An Old Raincoat Won’t Ever Let You Down (1969); Gasoline Alley (1970), Every Picture Tells a Story (1971) i Never a Dull Moment (1972). Ako želite da se vaša rock fonoteka nazove relevantnom, pobrinućete se da imate ove naslove. Poslušajte po jedan primer sa svake od ove četiri ploče.
Nije preporučljivo za mlađe od 30 godina. A za mlađe od 15 je zabranjeno. Upozoreni ste. A osim toga, nećete moći da odvojite pogled, garantujem vam.
Ako Luka vidi ovo, nagrabusio sam.
[EDIT: tako je to kad staviš prilog unapred. Morao sam da zamenim link; izvinjenje zbog kašnjenja.]
Da se prisetimo legendarnog skeča.
Ne da mu se, pa to ti je…
Maestralni Rowan Atkinson.
Ako sam dobro shvatio, ovo je emitovano u toku intermenca intermeca na Novogodišnjem koncertu u Beču 1. januara 2012.
Maestralno.
Primereno za Badnji dan. Predlažem da ovo pustite da svira u pozadini nekoliko puta u toku dana.
A Beč?… Pa, tako je to bilo za vakta carevanja nad frtaljem Evrope…
(Tnx Nebojša)
Jedan video-eksperiment je doveo do zanimljivog rezultata: kako predstaviti sto godina kroz tačke u vremenu i predstaviti ih za kratko vreme.
Ono jeste – svaki pogled pati od neke distorzije, a proameričko viđenje šta je u svetu važno je jadno po definiciji. Ali svejedno: skidam kapu autoru na pokušaju izvođenja eksperimenta, a kukavno poznavanje istorije mu opraštamo, jer to je Amerima daleko od ono malo preostale pameti.