Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Trajalo bi predugo da vam sad objašnjavam zašto sam se setio ove scene; oprostićete, nadam se, što tog objašnjenja neće biti. Premija je već i to što sam tu scenu uopšte i našao u celini, bez okolnih komada, dostupnu na Cevki.
Pazi sad šta znači gluma. Uhvatite priču koju pričaju dva lica.
White man’s burden, Lloyd, my man, white man’s burden.
Kraj glume. Nema dalje.
Lili, Leon i beba Orson su jedna totalno blesava familija koja ima sledbeništvo na Internetu. Kada su se novopečeni roditelji sa mališom preselili u novu stambenu jedinicu, bilo im je žao da pobacaju veliku količinu kartonske ambalaže koju su upriličili za preseljenje. Kreativna nota u familiji je izbila na površinu i počeli su da objavljuju fotografije na kojima parafraziraju scene iz čuvenih filmova. Priprema jedne takve scene je mnogo složenija nego što biste mogli da pretpostavite, što je ekipa i pokazala na nedavno objavljenom video zapisu pripreme parafrazirane scene iz filma Beetlejuice (1988):
Pademinaum da overim šta uradiše Simpsoni, po tradiciji, za omiljeni trgovački praznik Amerike (osim Božića, naravno – nego, Noć veštica, iliti po novosrpskom Halloween, danas postoji još samo zahvaljujući trgovcima). U poslednji čas, kad sam overio da su se uhvatili Kubrickovih filmova, ta tema je prestala da me zanima i uhvatio sam se nečeg drugog.
Epski. Pogotovo Jack Nicholson i njegovo “What scene?” – epski na kvadrat! 
A je l’ to po Njujorku ima letećih ljudi? Ili nam se čini?
Ne čini nam se.
Ovo jutro se čini sasvim prikladnim da se prisetimo filma i, pogotovo, onog blesavog budilnika sa radio-aparatom.
Posvećeno svima nama koji uglavnom živimo u danu mrmota.
Nikad niste čuli za bendžoboš? Možda znate reč na engleskom: bandrum? Ne? Pa dobro, nema veze, za otvorene umove nikad nije kasno da nauče još nešto.
Reč je o novom muzičkom instrumentu.
Vi sad mislite da je ovo zajebancija. A nije°.
Podzemna garaža na tri sprata… Već treći krug pravite; pokušali ste i da sačekate, ali ste samo smetali onima koji prolaze. Nemate kud, nego da odustanete. Ili… Ima li mesta u onom uglu?
Ko kaže da nema mesta?
Jes’ da je reklama, ali je dobra.
You gave me silver loving
The end was all too soon
Sinoć je do nas došla tužna vest da je Jack Bruce, jedan od najvažnijih muzičara rock’n’rolla, otišao na Neko Bolje Mesto. Kao jedan od istinskih velikana muzike ponikle iz ostrvskog rhythm’n’blues pokreta, a izvanredno potkovan vanserijskim talentom i pristojnim muzičkim obrazovanjem, Bruce je ostavio značajnog traga u razvoju progresivnog rocka, blues rocka i jazza tokom duge i uglavnom besprekorne karijere.
Danas ćemo ga se setiti uz pomoć dokumentarnog filma koji je snimljen o njemu još 1969. godine. Taj film će vam pružiti važnu, mada iz današnjeg ugla nekompletnu sliku o tragu koji je Jack Bruce ostavio u svojoj generaciji.
Još ćemo se baviti opusom Jacka Brucea, jer je značajan. Počinjemo već ovog popodneva.
Dani ludaje su prošli. Došao je red na postmoderne tehnike. Bliži se omiljeni američki trgovački praznik… Da vidimo kakve ideje su u ponudi.
Inventivno, ubilo se.
Ali ajde-de.
Duvalo tako vasceli dan, digla se silna vetruština, mozak da ti na uši istera, prirodu naopačke da okrene.
I tako je jedan vodopad postao… hm… vodopenj?
A zašto me je ovo podsetilo na rad Vlade Srbije, nemam blagog pojma.