Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ekipa ne prestaje da greši: znaju da zvoni, ali ne znaju u kom selu. Dozvolite mi da vam ukažem na grešku koju pravi većina vas.
Da krenemo odmah, što kažu, napucavanjem lopte na volej, bez štopovanja. Dakle, kako se zove osoba na ovoj novčanici?
Ne, nije to Alija Sirotanović.
Protokol je nezgodna stvar. Mediji su još nezgodniji. Češki predsednik je to naučio na najteži način.
Pazi sad ovo:
Mislim da gospodina Klausa očekuje težak period koji bi mogao da se podvede pod slogan “šta god vam ja sad rekao, nećete mi verovati”. Tako je: neće mu niko verovati.
Meni je, zapravo, svejedno. Nego ne mogu da poverujem da neko kome protokol čini debeli deo radnog vremena nije u stanju da obuzda nagone pred kamerama. A zna da ga snimaju…
Gde je počelo, a dokle ide? Zašto sam baš ja onaj koji mora da trpi tuđe frustracije? Prepoznajete li besne ljude oko sebe? Ugrožavaju li i vaš prostor za kretanje? Šta preduzimate da ih izbegnete, da se spasete ili ih se rešite?
Čitam o onom sramotnom cirkusu koji se desio kad su u Beogradu deljene sadnice trešnje… Čitam i pitam se: znam da smo kratke kolektivne pameti – ali zar smo baš toliko kratke pameti da nismo mogli da pretpostavimo šta će se desiti? Primera radi, svakog Božića pekari Beograđanima priređuju onaj cirkus u deljenju kolača sa dukatom. Uvek se pitam koliko će proći pre nego 
što se na Terazijama za Božić pojavi i neki mamlaz u kompletnoj opremi za američki fudbal, što je prikladna oprema za postizanje cilja. A onda, dogodine, verovatno bi se prešlo na palice za bejzbol, a za posle neću ni da pomišljam.
Jedna stara družina, rasejana po belom svetu, a sa kojom se sastajem u virtuelnom prostoru, komentarisala je jutros taj događaj. Jedan drugar se setio savršenog recepta, onog za koji iz drugih primera znam da je perfektno efikasan: svaku sadnicu trešnje je trebalo naplaćivati 20 dinara. Ta suma je sasvim dovoljno banalna da se može uporediti sa besplatnom podelom (za neobaveštene: maloprodajna cena jedne sertifikovane sadnice trešnje je 5-10 evra), a sasvim dovoljno visoka da se bukači zadrže po strani. Psihološki efekat naplatne barijere je daleko važniji od finansijskog. Nema druge: vaspitanju se nećemo naučiti nikad; moramo naći druga sredstva za kroćenje čak i onih situacija koje u svom polazištu imaju neku plemenitu ideju.
Nužno je najpre organizovati odbranu, a tek onda podelu trešanja, hleba, šarenih balona i štatijaznam čega još. Pa dobro, možda ne bi bilo uputno baš naplaćivati sadnice, jer uvek će se naći neki inventivni NVO aktivista da na pro-američkoj televiziji objasni kako je to ružno. Ali je moglo da se organizuje legitimisanje pri predaji i da se najavi provera kroz mesec ili dva da li je trešnja zasađena, te da se sadnica naplati ako nije. Bilo bi to preveliko mentalno iskušenje za bukače i gurače i oni bi netragom nestali, a sadnice bi bile podeljene bez guranja.
Juče sam izveo pripremu, a ishod danas je bio logičan. Glavni problem današnje sesije je bio kako se obuzdati tokom fotografisanja i kako posle odabrati najzanimljiviji snimak.
I tako, nema puno šta da se priča danas: izašao sam na ulicu, pa u jarku slikao maslačke 
A rezultat, prost i jednostavan, u kombinaciji dve boje proleća, tek sa dozom gradijenta da napravi okvir:
Ove boje verovatno nikad neće biti lepše nego što su sad, jer uskoro će otopliti toliko da će sunce spržiti travu, a maslačci će se pretvoriti u bele kuglice… Što je već nova tema za slikanje 
Preliminarni plan za sutra je nešto sasvim različito, mada ne znam da li ću uspeti da stignem… Ali, uvek posle postoji još jedan dan. Za danas: мишн акомплишд.
Fer upozorenje; u ovom tekstu nema pornografije. Međutim, ovaj tekst nije preporučljiv maloletnim osobama iz drugih razloga: mogli bi klinci da shvate da smo mi krivi za situaciju u obrazovanju.
Prošli ste kroz školu pre iks godina, a najjače osećanje koje odande nosite je to da ste nekoliko stotina puta zbog neke glupe nastavne teme pomislili “a šta će mi to”. Uz sasvim malo zdravog rezonovanja, ispostaviće se da te bili u pravu. Ne zbog toga što opšta kultura nije bitna, nego zbog činjenice da ste na kraju završene osnovne škole pogubili oko 70% informacija koje su plasirane u vašu glavu. Da se pogubite u ostacima zapamćenog, pobrinuće se drugi.
Sa tim procentima, mislim da je tako baš i doslovno. Ne zbog nastave, nego zato što sam se pripremao za neko takmičenje, znao sam glavne gradove svih država u svetu u proleće te 1980. godine (bilo ih je 168). Na nemu kartu Jugoslavije sam kao od šale umeo da unesem oko 400 toponima… A tek ovo: godinu dana pre toga sam bio u stanju da ispišem ceo periodni sistem elemenata, tada ih je bilo 105, a barem polovini sam znao napamet i atomsku masu. E, pa kako sam sve to nagruvao, tako sam i zaboravio; danas – kao da nikad nisam ni znao. Ponekad bljesne neka asocijacija, uglavnom “zamalo tačna”, i to je sve. Šta mi je to trebalo, pitam se danas.
Citat dana dolazi od onog ko je sve razumeo, ali nije umeo da prenese drugima. To ga je koštalo glave.
Radije bih da me mrze zbog onog što jesam nego da me vole zbog onog što nisam.
Kurt Cobain
Jeste li ikad fotografisali na pijaci? Ja sam to činio više puta – i uvek je bilo ludo! Današnji zadatak je bilo mnogo lakše smisliti nego izvesti.
Moja iskustva fotografisanja po pijaci su takva da bih mogao da sastavim zanimljivu i veselu priču, što ću možda i učiniti. Jutros sam imao prostu nameru da uhvatim neku zanimljivu teksturu. Rezultat je sledeći:
Ajde-de: beli luk baš i nije neka prolećna tekstura, ali slika je ispala zanimljivija od nekoliko drugih fotki koje sam napravio na pijaci.
Upozorenje: ovaj tekst nije preporučljiv za osobe mlađe od stotinu pročitanih knjiga. Upozoreni ste.
Aj’ pa živeli: ovo je stoti prilog na blogu po imenu Suština pasijansa. Dosadašnje putovanje je trajalo 420 sati i dva minuta.
I skoro da ne poverujete, svašta se desilo za tih sedamnaest i po dana. Više nego prosečnom gledaocu ružičastih TV programa za sedamnaest i po meseci godina. A još sam se i uzdržavao, boktemazo.
Količina naučenih pouka je tolika da je to teško izdržati….
Mogu na prste da izbrojim prilike kad sam do poslednjih detalja upamtio epizodu kupovine neke ploče. Ko je mogao da pretpostavi da će baš ta ploča utemeljiti neke moje kasnije potrage?
Posle prve ploče koju sam kupio sutradan posle gotovo incidentalnog useljenja gramofona u moj sobičak, veoma brzo sam širio svoju vinilnu fonoteku. Ne baš da je bilo mnogo novca, nego je ploče krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih stvarno bilo lako kupovati. Za manje od dve godine, do polaska u drugi razred srednje škole, u mojoj fonoteci se nalazilo oko 150 ploča na kojima sam znao naslov svake pesme. Ama, znao sam svaki ton i svaki krc.
No, tih prvih dana je bilo najzanimljivije: štedeo sam svaki dobijeni dinar ne bih li kupio još jednu ploču. A kada dođe letnji raspust, zaradio bih neki dinar radeći u polju. Onda bih otišao u posetu tetki u Zemun, a vraćao bih se sa desetak ili više ploča… I zamislite samo facu prodavca u prodavnici PGP RTB u Makedonskoj ulici u Beogradu kako čita spisak koji mu daje golobradi klinac. Valjda je mislio da je neko drugi sastavio listu i poslao mene da kupim ploče; otkud je mogao znati da sam većinu naslova prepisao iz prvog izdanja Rock enciklopedije, koja je bila objavljena u leto uoči mog ulaska u svet muzike sa vinila. “Šta želiš od ovoga”, pita me. “Sve redom što imate, pa koliko novca bude”, glasio je odgovor. Pet minuta kasnije, na tezgi se nalazilo sedam ili osam ploča. “I ti baš slušaš Hendrixa…” “A zašto da ne”, odgovaram. Lik se nasmeja srdačno i reče, pokazujući na ostatak spiska: “Ove ploče nećeš naći nigde. Ove tri ćeš naći u Jugotonu, tu iza ugla, u Nušićevoj. A za ovu ploču – ama, otkud ti znaš za ovo, boga ti dečijeg – pokušaj u papirnici u Kosovskoj. Ili tamo ili nigde.”
Nastavite sa čitanjem… “Mojih 125, priča 2: Odavde nema izlaza”
