Month: April 2011

25 godina posle Černobilja

Danas je tačno četvrt veka od nuklearne katastrofe u Černobilju. O tom događaju se sve zna, ali izgleda da smo agilni samo kad treba da konstatujemo. Pravo pitanje glasi: kakve su pouke? Ili još gore: ima li pouka?

Prvog maja 1986. bili smo u prirodi. Praznični dani su bili prelepi i provodili smo maksimalno vremena napolju. Očekivali su nas teški ispitni rokovi u junu i to je bilo poslednje od lepog vremena što smo mogli da uhvatimo pre letnje pauze kroz dva meseca.

Drugog maja uveče smo saznali šta se desilo… Šest dana kasnije!

Rešenja nema? Ili ga ima?Dugo smo se pitali šta nas je to snašlo. Pošteno, bile su to godine kada nismo bili spremni ni za takvu informaciju, a kamoli da se to desi u našem komšiluku. Prali smo salatu u devet voda, na fakultetu su nam oprostili trčanje po hipodromu, redakcije novina i TV stanica su imale zabavu za celo leto. I kao svako čudo neviđeno, pričanje o katastrofi u Černobilju se utopilo u talase drugih senzacija koje su nadolazile, poput novog filma lepe Brene, banana u Trepči ili nekog novog mudrog proglasa Osmoglavog Čudovišta.

Uto poudaraše moratorijume o gradnji nuklearki, tek da se pokaže kako ekološka svest dominira seferejotom.

Nastavite sa čitanjem… “25 godina posle Černobilja”

Kako se ne pravi sajt radio stanice

Eh, što ti je muka. Koriste Internet, a ne znaju kako da ga koriste pravilno.

Previše ste agresivni za moj ukusDa ne budem na kraj srca: nemam ništa protiv Radio Kikinde. Tačnije, baš me briga za njih. Neka rade, i treba da rade, a ja biram da ih ne slušam. Razlozi tome su razni i nisu važni; neka cveta hiljadu cvetova.

Nego sam iznenađen onim kako izgleda i funkcioniše sajt Radio Kikinde. I to veoma neprijatno, da budem konkretan. Pobogu, pa ja sam imao informaciju da su tamo počeli da duvaju neki novi, tobože pozitivni vetrovi. Izgleda da sam ja to zapravo čuo samo izjavu političkog istomišljenika, a ne nekog ko je sklon kritičkom razmišljanju.

Radio Kikinda pripada javnom preduzeću Informativni centar u Kikindi. U prevodu na srpski, to su oni koji treba da služe kao servis građanima, a o medijima treba da znaju sve. Evo, izgovaram naglas: u Informativnom centru u Kikindi rade i odlučuju osobe diskutabilne kompetentnosti. Zašto tako tvrdim? Zato što prepoznajem eksplicitne dokaze da oni Internet smatraju marginalnim medijem i daju veb resurse na upravljanje osobama koje ne znaju da urade posao kako treba. I to znači onako, žestoko, da su baš zeznuli stvar. Kao digresiju, dajem vam na čitanje jedan članak čoveka koji i te kako zna šta govori. To što Miloje tamo govori predstavlja prst u oko (i treba), jer je to otvoreno pismo zasnovano na suvim činjenicama.

Može biti da grešim. Može biti i da Internet stvarno nije bitan (ama, istina: i ja ponekad tako mislim), ali nije na informativnoj kući da se tako ophodi prema mediju sa najvećom penetracijom u stanovništvo. Izneću svoje dokaze, a vi ih ocenjujte do mile volje. Idemo.

Nastavite sa čitanjem… “Kako se ne pravi sajt radio stanice”

Fotografija dana, 25. april 2011

Prvobitni plan za snimanje fotke dana sam odložio dok se ne vrati lepo vreme, jer mi za to što sam naumio treba zlatni sat. Dan sam prepustio slučajnosti, uz rezervnu ideju da motiv na fotki ima neki element hrane.

Zašto baš tako? Otvorio sam listu zadataka (koju stalno nešto menjam, dopunjujem i preslažem) i prvo što sam ugledao beše reč “hrana”. I tako ostade kao plan B.

I ko je mogao da pretpostavi da će ta “hrana” biti… jagode u šampanjcu!… Nyah-Nyah

Fotografija dana za 25. april 2011.

Ne, nije šala: bili smo u poseti prijateljima, a dok smo se mi okrenuli, domaćin je već servirao jagode u čaši i prelio ih suvim penušavim vinom. Tja, nisam baš ljubitelj penušavih vina, a jagode volim isključivo u svežem stanju, bez ikakvih aditiva (i to sezonske jagode sa sunca – ono bezukusno đubre iz plastenika mi ne treba ni za dž). Ali moram priznati da ovaj kvazi-koktel ima zanimljiv ukus.

Pinhole fotografija

Sudeći po nekim reakcijama, camera obscura je privukla vašu pažnju. Otkrivamo još nešto što se nalazi na tragu prvih fotografija. A jedna fenomenalna inicijativa postoji i na Internetu.

Ono jeste da sam u nekoliko ranijih navrata bio u prilici da pronalazim termin na srpskom, pa imam nekog iskustva u suočavanju sa problemima tog posla. Ali sad mi se baš ne da: nemam pravu reč da prevedem sintagmu pinhole photo. Ali, ako znate engleski, verovatno već slutite šta bi to moglo biti: da, ključ ove tehnike fotografisanja je rupica načinjena iglom koja služi kao objektiv!

Pinhole kamera od kartonaPinhole fotografija počiva upravo na načelu camera obscura, sa “malom” razlikom da je ovde reč o pravom fotografisanju. Na jednoj strani kutije koja predstavlja kameru pravi se rupica – što manja, to bolja, jer prečnik rupe upravo utiče na oštrinu rezultujuće fotke. Na suprotnoj strani, na zid koji je normalan u odnosu na direktni upadni ugao svetla kroz rupicu, postavljen je fotoosetljivi materijal – foto-papir, fotografska ploča, film (negativ ili pozitiv), pa čak i digitalni senzor (o tome kasnije).

Ključna stvar kod pinhole fotografije je to što ne postoji nikakva optika! Jedini “objektiv” je rupica koja propušta svetlost. S obzirom na relativni položaj fotoosetljivog materijala, prečnik rupice može da predstavlja blendu neslućeno velikog broja (na primer, čak do f/1000!), što u paru sa osetljivošću materijala može da dovede do pripreme jako dugih ekspozicija – čak i višednevnih, pa i višemesečnih! Jedna takav primer pogledajte u priči na sajtu britanskog glasila Telegraph.

Nastavite sa čitanjem… “Pinhole fotografija”

Fotografija dana, 24. april 2011

Uskršnji dan je protekao u poznatom scenariju. Bilo je prilike za hvatanje fotke dana i to sam iskoristio. I opet je moralo da padne eci, peci, pec… Što u krajnjoj liniji i nije tako loša stvar.

Dakle, prepodne u Mokrinu, gde se glavna ulica pretvara u vašar, bina na kojoj se odvija svetsko prvenstvo u tucanju uskršnjim farbanim jajima, hiljadu poznanika, i tako to. Posle toga, tradicionalni uskršnji ručak kod Jasninih roditelja. Još uvek teško duvam, a pošto slutim da danas nisam jedini sa tim problemom Winking smile hajde da se kanem puste priče.

Danas nije bilo posebnih zadataka, mada sam se potrudio da uhvatim pokret na dečijem ringišpilu. Od nekoliko fotki koje us ispale kandidati za izbor slike dana, odabrao sam nešto što će ostati u duhu uskršnjeg šarenila. Izvolite:

Fotografija dana za 24. april 2011.

Drugi kandidati su bili: roda na banderi (obrada u crno-beloj tehnici); liciderska srca, vertikalni izrez 2×1; krupni plan šarenih svilenih bombona koje vidite na ovoj slici u prvom redu; i jedna iz niza fotki sa dečijeg ringišpila. Svih pet su bile vredne objavljivanja, odabir pade na ovu: možda bih u nekom drugom raspoloženju izabrao neku drugu. Svejedno! Hot smile

Uzgred: znam da je ova fotka pomalo banalna, možda je čak i najmanje atraktivna od svih pomenutih; ali iz nekog volšebnog razloga ne mogu da se oduprem ovakvom kadru (pritom, ja ni te ni bilo koje druge bombone uopšte ne jedem). Ako iko ima ideju kako bi se fotografisanje ovakve scene moglo unaprediti, biću zahvalan na savetu; i pokušaću prvo mprilikom – ako ne pre, a ono tokom Dana ludaje u Kikindi, sledećeg oktobra.

Osvanu još jedan

Danas je praznik.

 

Христос васкрсе!

Срећан вам Васкрс!

 

Данас ћу мало да се одмарам. Можда предвече окачим фотку дана. Не учиним ли то, рачунајте да је то ова, иако није усликана данас, него на Велики петак Winking smile