Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Najpre bi čovek pomislio: slika k’o slika. Neko će se i setiti imena lika iz filma The Godfather. Ja sam se setio odmah, jer odavno pripadam klubu obožavalaca Luke Brazzija.
A onda tek primetite da Luka Brazzi zapravo mrda.
Ovaj animirani GIF je pokupljen sa tumblr bloga na kome ima još bisera iz poznatih filmova. Neke od ovih animacija su baš strefljene, poput ove, ove i ove. 
(Via)
Citat dana dolazi od mog starog drugara.
Two weeks ago, 80 Mbps Internet free of charge in hotel in Romania. Today, 1 Mbps Internet for 2 EUR per hour in hotel in Roma. Such a big difference for only three letters…
Vladan Aleksić,
via Linkedin.com
P.S. Neću da prevodim, nema smisla.
Jedan od najboljih pakovanih dokumentaraca koje sam u životu gledao: Želimir Žilnik u akciji. Tačnije, u totalnoj akciji.
Svaki sekund vredi. Gledajte i slušajte pažljivo.
Moj lični favorit: onaj što izigrava Erica Burdona na oko 7:00 
I onaj na 8:50 što je sluš’o on tu kritiku… 
I da ne zaboravim onog što je dostigao zen. 
(Via)
Trebalo je zateći se na pravom mestu u pravo vreme… Lažem k’o pas: ovo je uhvaćeno apsolutno slučajno. Štaviše, nisam primetio ključni detalj dok sam slikao mnogo veću scenu.
Fotoaparat je bio u kolima, i hteo sam da slikam neki detalj na benzinskoj pumpi dok sam točio gorivo. Dok sam se tako premišljao, slučajni odsjaj preko nekih krovova me podseti da je u grad stigao luna-park. Pet minuta kasnije, bio sam tamo i slikao u sumrak, bez blica, iz ruke. Bio sam apsolutno siguran da ću uhvatiti nešto vredno štekovanja u projekat “jedna na dan”.
Nije bilo gužve: to tek za vikend, kad ću opet da odem tamo u večernjim satima, ovog puta sa tronošcem, a već imam 99 planova. Večeras sam se orijentisao na autodrom, a imam petnaestak fotki od kojih su bar tri vredne dalje obrade… Međutim, u jednom većem kadru uhvatim ovo:
I šta da vam kažem: kad sam prepoznao ovaj izrez, odložio sam obradu svih ostalih fotki. Što bi rekli stari Egipćani: to je to! 
Najpre ćete pomisliti da nije vredno devet minuta vašeg vremena. Onda ćete se zainteresovati. Onda ćete i sami usporiti svoje disanje.
U nekim trenucima ćete pomisliti da nije istina. A onda će sam umetnik na kraju razuveriti sve neverne Tome.
Kada pogledate ovo, oni žongleraji sa lopticama će vam ličiti na obični ping pong.
(Via)
Gotovo neverovatno, ali u poslednja dva dana sam na najmanje desetak mesta naišao na jednu istu, trivijalnu informaciju. Izgleda da stari fetiši ne jenjavaju lako.
Nekoliko blogova, razni portali vesti, nekoliko njih čak i na svojim fb profilima… Nisu odoleli da ponove vest kako je zaustavljen poslednji pogon na svetu koji je pravio klasične pisaće mašine. Sve pomislih, možda je to nešto strašno bitno, pa hajde da i ja prenesem vest.
Godrej & Boyce Manufacturing Company, proizvođač pisaćih mašina iz mesta Shirwal u Indiji, još je 2009. godine usporio sa sklapanjem pisaćih mašina, postepeno pretvarajući fabriku u pogon za proizvodnju frižidera (?!?). U zlatnim devedesetim, proizvodnja te fabrike je iznosila 50.000 pisaćih mašina godišnje (što je bilo oko trećine ukupne proizvodnje u Indiji), a poslednje dve godine su proveli proizvodeći po desetak hiljada pisaćih mašina. U času potpunog zaustavljanja proizvodnje, fabrika je na lageru imala oko 500 jedinica i to će biti poslednja isporuka tržištu koju će svet videti iz industrijske proizvodnje pisaćih mašina.
Tekst koji je pred vama predstavlja veći deo teksta napisanog u jesen 2008. godine i objavljenog na blogu srpskog izdanja National Geographica. Kako taj blog više ne postoji, a do ove priče mi je prilično stalo, to je prenosim ovamo kao deo projekta arhiviranja tekstova.
…
Bio je novembar, prvi rođendan mog omiljenog časopisa. Naspelo mi, ne znam ni ja kako, da čestitam na poseban način: prelistavajući aktuelni broj i deleći svoje utiske sa malobrojnim čitaocima mog ličnog bloga. Pride, nisam mogao da odolim, a da usput ne prepričam ko je i kako prvi otvorio tek pristigli primerak.
To pisanje je dovelo i do poznanstva sa glavnim urednikom srpskog izdanja National Geographica; da preskočim detalje, jer ih je mnogo. Tek, Igor je očigledno vešt da namami druge da napišu nešto, što ga čini idealnim glodurom. U mom slučaju, pak, postoji i element “teško žabu u vodu naterati”… Ali, bilo je potrebno da postanem vinovnik jedne anegdote da bih najzad dopreo do odgovora na jedno pitanje. Reč je o tome da sam bio već zamislio da moje prvo pisanije na blogu National Geographica bude odgovor na jedno pitanje, ali još nisam imao ključ u rukama.
Elem: zašto volim National Geographic?
Lako je odgovoriti na deset stranica. Tragao sam za odgovorom u jednoj rečenici.
Ma, komandni lanac je čudo! A kad se setim kakvi balvani su meni bili starešine u vojsci, ovi su još zlatni.
Stari vic dramatizovan u fenomenalnoj izvedbi. Obratite pažnju na dužinu kadra.
Fenomenalno.
Kad se koincidencija pretvori u bitni element iskaza, onda to znači da je đavo odneo šalu. Iz tog razloga, danas za fotku dana biram onu koju inače ne bih.
Najpre, opet sam danas izveo nešto drugo, a ne ono što sam prethodno zamislio. U spontanoj razmeni e-pošte sa prijateljem prisetio sam se namere da ovde objavim jednu staru priču koja je inače objavljena na blogu kojeg više nema. U toj priči se pominje moj globus, pa mi je pogled pao na njega, i tako… Spremio sam niz ilustracija za tu priču. 
A evo i odabrane fotke iz sesije koja ima dvanaestak ekspozicija, a pride je nekoliko njih izvedeno u nekoliko varijacija.
Ova fotka nije najuspešnija u sesiji, ali dok sam obrađivao fotke, pogled mi je pao na najsjajniji deo slike, tamo gde se svetlost ručne LED lampe (koju koristim kao priručni reflektor) odbila od površine globusa. Još dok sam fotografisao, pa video prvi rezultat, mislio sam da ću napraviti takav izrez da taj deo ispadne; kasnije sam hteo da malo obradim taj deo i da vidim šta će ispasti…
Tek onda sam shvatio u šta gledam.
Ili ne postoje koincidencije ili je sve koincidencija: tokom kratke sesije, zavrteo sam globus par puta. Ova fotka je poslednja u nizu… Pogledajte mesto na globusu na kome se nalazi odsjaj. Nije baš tačno mesto nedavnog katastrofalnog zemljotresa u Japanu, ali tu je negde za centimetar ili dva južno od sjajne fleke. Skoro se savršeno poklopilo, s obzirom na činjenicu da uopšte ne bih imao tako bizarnu ideju da namerno napravim takav foto-performans.
Danas je 226 godina od rođenja velikog ornitologa, pa je objavljen novi Google doodle u tu čast.
Džon Džejms Odubon (John James Audubon) je imao pomalo surov, ali veoma efikasan način da crta ptice koje je proučavao, a beležio je sve redom duž američkog kontinenta. Naime, imao je običaj da ubije pticu, a zatim da je uz pomoć žica namesti tako da maksimalno izgleda kao da je ptica u nekom pokretu u svom prirodnom okruženju. Takav pristup je bio nov u to vreme, u prvoj polovini 19. veka. Njegov uticaj na razvoj biologije i, posebno, ornitologije, nauke o pticama, nemerljiv je. Usput, smatra se da Odubonovi crteži ptica imaju i nesporno visoku umetničku vrednost.
U pretrazi koju danas nudi Google, posebno pogledajte zanimljivi članak u kome se govori o Odubonovoj originalnoj knjizi koja je u par navrata dostigla rekordne vrednosti na aukcijama.
(Via)