Month: May 2011

Imao sam plan koji sam davno razvio, ali logistika je zakazala: možda sam zauvek izgubio značku…

Ukratko, plan za protekli dan je bio da izigravam Titovog omladinca, pa da na grudi okačim svoju udarničku značku i slikam se tako.

Da, imam negde udarničku značku. Dobio sam je za nerad kad sam kao klinac od 16,5 godina proveo dva meseca u štabu radne akcije u Kikindi. U štabu nas bilo 20, bilo 18 udarničkih značaka viška kad smo razjurili brigade kućama, pa je onda usledila socijalna tehnika ja tebe “serdare”, ti mene “vojvodo”. Tu priču sam ostavio iza sebe nedugo potom, usput se još ogrebavši put u Norvešku, i to je bilo to. Ali, to je neka druga priča.

Pre nekoliko godina sam nabasao na brigadirku (odelo, ne akcijahačicu), a u džepu – udarnička značka. Šta mi bi da ne uzmem značku odmah i postavim na najpočasnije mesto u kući, nemam pojma. Tek, danas sam je tražio – i nisam mogao da je nađem. Podigao sam uzbunu u kući, ali avaj… Plan za fotku dana je propao.

Toliko sam bio zagrejan za tu temu da uopšte nisam imao rezervni plan, a za džoker-planove je bilo štogod prekasno… Krenem da uteram auto u dvorište (dečurlija popije eks i guaranu, pa skače do jutra ulicom; dešavalo se da aktiviraju alarm u sitne sate, a preko puta je bolnica) i setim se…

Ništa posebno, dakako. Prava stvar bi bila da vidimo kako skala obrtometra skače do 5000 obrtaja (što, inače, ne radim svom autu; moj Punto ima dizel agregat) ili iglu brzinomera zakucanu na barem 140 km/h. Ali, ja sasvim sigurno neću ni pokušati da fotografišem dok vozim, pogotovo kadrove za koje je potreban veo sekund ekspozicije, kao za ovu fotku.

Noćna fotka kokpita u autu se nalazila na spisku mogućih kadrova u projektu “jedna na dan”, ali priznajem da sam je otaljao. Danas ništa nisam naučio…Uh, lažem! Jesam: kad nađem nešto iz mladosti, to odmah treba da sklonim na sigurno mesto; ali ne toliko sigurno da ni ja posle ne mogu da ga nađem.

Današnja fotka je čista beleška ružnog vremena. I to joj je isprva bila jedina svrha. Onda sam se setio da ima šta da se izvuče iz takve scene.

Na stranu to što sam opet imao nekakav belaj sa poslom, veći deo dana mi je prošao u borbi protiv lošeg raspoloženja na više koloseka. U jednom času, pao mi je pogled na buket božura koji je Jasna postavila na ormarić u predsoblju; kupila je te božure na pijaci u nedelju. I eto, jedva dva dana, a božuri su se sparušili. Evo beleške jednog detalja:

Dobro de, priznajem: dopingovao sam utisak, mada su božuri stvarno stradali. Bila je to prilika da se okušam u stvaranju utiska kombinacijom svetla, senke i boje, što sam viđao u nekom radovima čije elemente sam uspeo da prepoznam. Zato sam i odabrao onu fotku iz nevelike sesije na kojoj sam ostvario najbolju kombinaciju koja čini atmosferu, pa i pored toga što sam u nepažnji odsekao vrh cveta. To je školski faul; a još svetujem druge da prave opuštenije kadrove. Ali, morao sam tako, jer mi je trebao makro režim zbog smanjenja dubinske oštrine. Veštačko svetlo u vidu džepne baterijske lampe sam usmerio u najsvetliji deo cveta iz donjeg desnog ugla kadra.

U postprodukciji nisam učinio mnogo: eksperiment nad četiri napravljene fotke je trajao možda pet minuta, ne više. Zelenu sam isprao, kontrast navukao do granice podnošljivog, napravio kvadratni izrez, zatamnio periferiju slike. Nisam hteo da eliminišem žutu boju tog svetla, jer je tako kompenzovano sivilo lišća koje je veštačko na ovoj slici.

Atmosfera odgovara onome što vidim i doživljavam. Mišn akomplišd.