Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Samo da se prisetimo koliko će nas biti kroz oko pola godine… Čekaj malo: a šta taj broj uopšte znači?
Malo infografike za vas. Nadam se da dovoljno razumete engleski da biste uhvatili sve informacije iz ovog video-klipa iz produkcije National Geographica.
Najviše me je dotakla misao “Nije prostor ono što nam treba, nego je to ravnoteža“.
(Via)
Strogo uzev, upravo sam napravio ofsajd u ritmu projekta “jedna na dan”: sesija je izvedena daleko iza ponoći. S druge strane, kakav mi je dan bio, ovo je još uvek ponedeljak; e, pa jeste, kad ja tako kažem. Obaška, dočekaću jutro radeći.
A opet, gledano iz ugla pravdanja, stara zamisao koju sam večeras ostvario i ne bi mogla da se sprovede tokom dana, jer angažujem mnogo prostora i zbog toga bismo smetali jedni drugima u vreme večere.
Naime, ova sesija prvi put angažuje veliki crni hamer, čaše, krpe, improvizovano svetlo… De, lakše malo, nisam još ni blizu da angažujem sve to – iz prostog razloga što još uvek nemam sve od opreme. Ideja ove sesije je istraživanje, a jedino što sam znao, verujte mi na reč, jeste da će biti grešaka. Ishod je sledeći:
Da ne bih previše filozofirao, evo šta sam sve večeras naučio.
(Isečak)
…
Pošao sam preko trga – tačnije, nisam pošao nego sam se povukao. Dva ili tri puta sam se zaustavljao i skamenjivao se u mostu da bih savladao mučninu u sebi. Jer u čoveku nije samo jedna, fizička strana; u njemu je i duhovna strana i – više od toga – mistična strana, nadduhovna strana. Tako sam na trgu svakog trenutka čekao da počne da me muči sa sve tri strane. I opet sam se zaustavljao, i opet se skamenjivao.
– Kad si juče kupio svoje poklone? Posle pelinkovca? Ne, posle pelinkovca mi nije bilo do poklona. Između prvog i drugog pelinkovca? Ne! Između njih je bila pauza od trideset sekundi, a ja nisam nadčovek da bih za trideset sekundi nešto uspeo da uradim. Nadčovek bi pao posle prve čaše pelinkovca, drugu ne bi ni popio… Onda, kad? Milostivi bože, koliko je na svetu tajni! Neprozirna zavesa tajni! Pre koriandrove ili između piva i slatkog likera?
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Spadate li u one koji mrze ponedeljak? Meni je odavno svejedno koji je dan u sedmici, dok god znam kad je nedeljni ručak.
Znam za neke koji su se preračunali u odnosu na ono što im život donosi, pa su završili ovako.
It’s showtime, jebiga. Kvaka 22 koju su sami sebi napravili. Da, znam: morali su. Bla bla. Život je film. Mračni mjuzijkl, štaviše. Neki nisu imali mrežu ispod žice.
Priznajem, bio sam lenj celog dana. Osladio mi se dan nerada posle protekle nedelje. Ali, na kraju je izašlo baš kako valja.
Na pijaci – oštro svetlo, gužva i stihija, opet nije bilo vajde od nošenja fotoaparata jer sam, kao i inače, nosio korpu i torbu dok je Jasna birala bakaluk. Moraću jednom da uranim namenski na pijacu, e baš da bih fotografisao.
Dan – sparina, te hoće kiša, te neće kiša, kretali smo se kao morloci po kući trudeći se da napravimo što manje pokreta. Uglavnom sam čitao sve i svašta tokom celog dana – i to mi je prijalo. Tek kasnije sam se setio da je vreme za fotku dana. Ne brinem se previše, jer imam dve-tri džoker-teme koje bih mogao da izvučem po potrebi. Sad mi je došlo da uslikam jagode. Nisu to prve jagode koje smo ove godine kupili, ali prve su koje sam hteo da jedem, jer su prve koje imaju onaj dobro poznati, dekadentni ukus – jagoda. Pokušao sam da napravim fotografiju koja miriše na jagode. Ne znam kako bi se to radilo, ali ovo je najbliže toj ideji što sam večeras uspeo da izvedem:
Lako je tako, reći ćete vi, crvene jagode na belom tanjiru. Lako je, odgovaram ja: tako se to i radi. I to sa malog tronošca na stolu, u makro režimu, bez blica, ali uz malu pomoć baterijske lampe koja je glumila spoljni reflektor, pored dva redovna izvora svetla u trpezariji. Mišn akomplišd.
Maločas mi je Pura Moca poslao ovaj link, ali to se jedva prepoznaje. Uvertira “Viljema Tela” je nenadmašna po definiciji. Tri, četr:
Nemam pojma ko su ovi ludaci; danas sam za njih čuo prvi put. Vikipedija kaže sledeće (slobodan prevod dok dremuckam srčući kafu):
…Sinfonia je imala neobičan zahtev za pristup: svirači su morali da budu ne-muzičari ili, ako su muzičari, morali su da sviraju instrument koji je potpuno nov za njih.
Blagi Bože, nastupali su i u Royal Albert Hallu. Dakle, kao što rekoh: čisti rock’n’roll.
(Tnx Pura Moca)
Smejte se! Makar se smešite! Duže ćete živeti! Tako tvrdi jedna studija sprovedena na univerzitetu u Berkliju.
Kao i obično, konferencija TED donosi brojne zanimljive prezentacije i predavanja. Iako zasnovano na pomalo predvidljivoj tezi, ovo predavanje nas zapravo tera na dublje razmišljanje. Mene je podsetilo na neka sebi davno data obećanja. Pogledajte i donesite sopstvene zaključke.
Uzgred, još nema titla na srpskom. Dao sam sebi slobodu da povežem titl na bošnjačkom; neko vreme je radilo, a onda je počela da se pojavljuje neka glupa poruka o smanjenoj bezbednosti; onda je ta poruka opet nestala… Neću da menjam URL, očekujem da će biti rešeno na kraju. Ako vam se desi ta poruka, izvinite. Izaberite sami titlove po sopstvenom nahođenju ili ih isključite ako vam je tako zgodnije.
Obratite pažnju na prezentaciju slajdova koje predavač vrti. Taj vid grafičke prezentacije je neuporedivo zanimljiviji od sistema slajdova u PowerPointu i sličnim programima.
Ovo kratko predavanje je u meni izazvalo par talasa misli… Posle svega, moje kratko pitanje glasi: ako bismo se smešili na silu, čak i ako nam ništa nije veselo i smešno, da li bi to benigno samozavaravanje izazvalo i neke druge, sporedne i neželjene posledice? Da li bi posle nekog vremena pretegnulo pozitivno osećanje spokoja ili bi se ipak ukazao neki mentalni procep? Poznavao sam neke osobe koje su pokušavale da primene na sebi nešto slično; na kraju je pobedila frustracija. U jednom slučaju, završilo se jako loše.
Moj lični stav je štogod jednostavniji od pokušaja da facijalnim grčem indukujem dobro raspoloženje. Ne mora da bude veselo i ne mora da preteže osmeh donje polovine lica dok su oči prazne. Mnogo isplativiji ideal, onaj kome sam se prilično približio, jeste da živim životom bez potrebe da lažem. Bilo koga. Bilo zbog čega. Takav način života meni prija.
(Via)
Nedelja pre pijace, zna se čime se bavim: lovim lapsuse Zaharija Trnavčevića.
Ovaj je ulovio neko drugi. Nema veze.
Mada, i Uroš Davidović je počeo da se provaljuje. Ali ima on jooooš da uči od Majstora.
Možda je fotka mogla i ranije, ali Marinko i ja smo zaista morali da pretresemo razna SveCka pitanja i da otkrijemo univerzalni lek za sve. Ovoliko je falilo da uspemo u tome.
A fotka dana je ulovljena bez po muke. Dok sam sipao vodu na pojilu, malo sam lovio geometrijske pojedinosti po okolnim zgradama. To je i inače jedan od zadataka u spisku projekta “jedna na dan”, i eto, ulučila se prilika da odradim baš proteklog dana.
Znao sam da ću minimizovati paletu boja (čak sam iskušavao i monohromatsku paletu, ali sam odustao) i bio sam siguran da ću izvesti neki od “tesnih” izreza. Tako je i bilo – i evo rezultata:
Imao sam nekoliko sličnih kadrova, a različitim izrezima sam postigao upravo ono što sam i zamislio: kombinaciju geometrijske ekstravagance i osećaja praznine okružene betonom i ciglom. A po prirodi objekta koji sam slikao, ovo nije ni bilo očekivano da bude lepo.
(Isečak)
…
Povodeći se od tuge i hladnoće pošao sam desno. Oh, taj jutarnji teret u srcu! O, iluzornost nesreće! O, nepopravivost! Čega je u njemu više, u tom teretu, koji još niko po imenu nije nazvao? Čega je u njemu više: uzetosti ili mučnine? Iscrpljenosti nerava ili smrtne tuge negde u blizini? A ako je svega podjednako, onda je ipak nečega više: skamenjenosti ili groznice?
Ništa, ništa – rekao sam sebi – zaštiti se od vetra i polako idi. I diši retko, retko. Diši tako da kolena ne bi klecala. Idi bilo kuda. Svejedno kuda. Čak ako pođeš levo, dospećeš na Kursku stanicu, ako pođeš pravo – opet na Kursku stanicu; ako skreneš desno – i sad na Kursku. Zato skreni desno da bi verovatno dospeo tamo. O, šteta!
O, efemernosti! O, najnemoćnije i najsramotnije vreme u životu mog naroda – vreme od svitanja do otvaranja prodavnica. Koliko je sedih ono uplelo u nas, u beskućne i tužne tamnokose! Idi. Venjička, idi.
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)