Month: May 2011

Od želje za kafom na obali Tise do izvedbe najvećeg kiča u dosadašnjem špilu fotki “jedna na dan”, ovo je ipak bio uspešan dan.

Prosto, kad se ne da, onda ne treba pritiskati. I Jasni i meni je ovih dana bilo posla preko glave; kad smo, nekako u isto vreme završili sa dnevnim poslom, spakovali smo se u kola i krenuli put pod noge bre, pa gde stignemo. Krajnji cilj je bio da popijemo kafu u Senti, ama da se provozamo bez žurbe. Tako je i bilo: krug vožnje je bio Kikinda – Iđoš – Sajan – Padej – novi most na Tisi – Ada – Senta – Čoka – Banatski Monoštor – Crna Bara – Mokrin – Kikinda. Zadržavanja u Adi i u Senti, kao i na nekoliko mesta usput. Mislio sam da slikam novi most, ali okolina mosta je neuređena, trebalo bi dosta da se hoda po mestima koja još ne poznajem, a već sam gubio zlatno svetlo. Još bi falilo da me vidi neki što je izvukao penziju preko dva svedoka, pa da me prijavi vlastima… Pa ništa, angažovaću kuma na leto da me odveze čamcem do mosta i slikaću ga tada.

Od kojekakvih treskanja fotoaparatom tamo-amo, nadao sam se ultimativnoj kič-fotki: bulke u žitu. Ali, tim putem dominira slatina, tek ponegde ima žito, a bulki ni za lek; tretirali protiv korova, šta li. Zato ima plavog čoveka i to je moj današnji odabir.

Slobodno komentarišite: da, znam da je ovo kič kakvog nema. Zapravo, ima: mogao sam da vam napucam i jednu od fotki zalaska sunca koje sam uhvatio kad sam zastao na putu između Ade i Sente. Ama, mogao bih ‘ladno da doniram tu fotku za omot neke ploče “Muzika raspoloženja” ili “Vaše popodne uz feng-šui”. Beše i jedan zanimljiv eksperiment koji sam izveo slikajući odsjaj u prozoru kafea, ali krajnjim ishodom nisam bio zadovoljan. A bulke ću da potražim ponovo u nedelju popodne, ako ne bude kasno.

Dva dana sam radio kao ludak i onda sam kasno popodne doslovno pobegao od kuće na sat vremena. Kad sam se vratio kući, poštansko sanduče je bilo puno posla, ali bila je i kartica u fotoaparatu.

Malo sam šetao trgom, pa sam malo sedeo u prikrajcima, pa sam se igrao u ulozi paparazzi fotografa, pa sam motao kontraste na nebu… I upravo sam zamislio da moram imati neko detence u glavnoj ulozi. A iz nekog bizarnog razloga koji ne umem da objasnim, poslednjih par dana sam se nešto navadio na kadrove koji iskaču iz ravnoteže; hteo bih da istražim kose uglove, unapred znajući da ugao mora da bude u relaciji sa pokretom na slici. Saberem dva i dva i dobijem ovo:

Imalo bi se šta govoriti o propustima (najpre o tim biciklovima u pozadini, đavo da ih nosi odatle), ali to je sad manje važno. Meni je važno je nešto drugo: iz ugla zadatka koji sam sebi nametnuo pre nego što sam uzeo fotoaparat u ruke, retko kad u dosadašnjoj izvedbi projekta “jedna na dan” sam uspeo do te mere da zadovoljim ideju. Provalio sam kako, sad mogu da otvorim letnju sezonu lova na dobre kadrove na trgu.

Jedino što bi sad mogao da se nađe neki dokoni kreten koji će da me proglasi pedofilom ili nekim perverznjakom slične sorte. No, šta da se radi: i dokoni NVO masturbatori aktivisti moraju nečim da se bave.

Imam jošte slika sa današnje sesije po trgu: pronaći ćete ih ovde.

Kažu da oni koji se mnogo bave fotografijom vremenom počnu sve da gledaju okom kamere. A znači li to da oni koji mnogo obrađuju fotke vide sve oko sebe u varijantama?

Razmišljajući tako tokom jedne pauze za kafu, asocijacije su mi došle do Andyja Warhola, jednog od najvažnijih autora epohe pop-arta. A onda, gledajući u jednu od najmonotonijih scena na svetu, onu na mom stolu pored monitora, setio sam se kako se Warhol igrao sa raznim scenama. A onda, opet, pomislih da zamalo neću stići da uradim fotku dana. A onda, proradio je inat. A onda, dao sam sebi u zadatak da najviše triput škljocnem iz ruke (doduše, sa laktovima na stolu) i to bez blica u uslovima slabog svetla. A onda…

A onda je đavo učinio svoje.

Unapred se radujem reakcijama onih za koje znam da im se ovo neće dopasti Ama, tačno bih mogao da kovertiram poteze barem četvoro ljudi.