Month: May 2011

Lako bi moglo biti da će fotografija dana biti moj jedini dodir sa stvarnošću u sledećih nekoliko dana, možda i nedelja. Što reče mb, proklet bio kapitalizam. Šta ćete: Freelancer Blues…

Kad sam se trgao i shvatio da sam željan malo vazduha, bilo je već osam uveče. Zgrabio sam fotoaparat i izašao u dvorište. Tek tamo sam se setio da postoji nešto što se odavno kanim da slikam: to su solarne svetiljke koje svetle kao žiške do sitnih noćnih sati. Slikao sam spore ekspozicije, pa sam dobijao umekšane boje. Konačni izbor je pao na jedan detalj.

Toliko sam bio umoran dok sam ovo radio da, verujte mi, nisam primetio tu travčicu na desnoj strani. Mislio sam da je iskloniram iz slike, ali sam na kraju odlučio da ne činim to, bar ovog puta. Neka neka ostane kao podsetnik da mala nepažnja može mnogo da pokvari trud.

Da ne poverujete: stoji mi ispred nosa već godinama, a baš nijednom da se setim da bi moglo biti predmetom projekta “jedna na dan”…

Sve je bilo slučajno. Najpre nabavka, a potom i današnja sesija. Elem, Tibi je okačio na fejsbuk link ka staroj zezalici na temu “izgubljen u prevodu”, gde razna imena brendova ne bi bila baš najzgodnija za marketinšku kampanju na srpskom jeziku. I prisetim se šta imam na dohvat ruke. To se izrodilo u plan, pa u današnju fotku dana… Pazi sad:

Majstore, može kafica?

Da bi stvar bila jošte luđa po sve zbunjene, prozorče na slici zaista izgleda kao da je na nekom poljskom WC-u. No, na kraju ipak ispada da je to kafa kendžara.

A otkud mi ovo? Ima jedna ekipa starih drugara, rasejana kojekuda po belom svetu, a okupljena u sajber-prostoru, gde razmenjujemo informacije, zezalice i pošalice svih vrsta. Koliko znam, Tanjin pečalbaski staž u Kuvajtu je najduži od svih rasejanih, jer još su njeni roditelji tamo napravili bazu jako davno. I baš nekoliko dana uoči jednog dolaska u Beograd, poslala je fotku onog što je kupila u dućanu nedaleko od svog stana u Kuvajtu. Zamolim Tanju da mi donese jednu teglicu, a ona, ne budi lenja, udovolji mi iz prve…

Kafu smo popili u zdravlju i veselju, a teglica ostade za uspomenu i spontanu prdačinu. Danas u kući pijemo Nescafe Brazero (kod nas ga nema, ali donose šverceri iz Mađarske po konkurentnoj ceni), a kenj… hm… a kendžare se setimo tek ponekad.

Posle onakve sesije, valja nekako i nastaviti sa trivijalnim fotkanjem. Lagan dan, slikanje usput, a u spisak zadataka ću ponovo gledati tek sutra.

Ako sam nešto naučio u poslednjih pedesetak dana: fotoaparat uvek treba da bude blizu, a prilika će se desiti. Naučio sam da cenim one male, džepne fotoaparate i kada bi postojao neki velik kao Ixus ili Lumix, a da može ovo što može moj G6, sutra bih ga kupio (ama, znam da nema takvog).

Prilika se pokazala u dvorištu moje tašte, koja je čarobnjak za cveće, baštensko i sobno bilje. Ona o toj temi zna više od nekih profesionalaca, a rezultati su izuzetni: neki uglovi u kući i oko nje izgledaju kao isečci nekih reprezentativnih botaničkih bašti. Moja lična fascinacija je još šira: već 25 godina, barem jednom ili dvaput mesečno u razgovoru saznam neko novo ime biljke… Na latinskom. Danas sam naučio šta je to klematis:

Ovo je tek detalj. Ima Zorka u svom dvorištu još dva klematisa: jedan beli sa dva cveta i jedan tamnoljubičasti sa dva cveta i dva pupoljka…

Svetlo je bilo prejako: bilo je skoro podne, vreme kad je svetlo loše za fotografisanje. Međutim, uspeo sam da postavim sebe tako da cvet dospe u senku, hvatao sam detalj i to je bilo dovoljno da se provučem.