Month: June 2011

Sudeći po Tibijevom komentaru uz jednu dobru fotku na fejsbuku, nisam jedini koji je dospeo u niski registar raspoloženja za kreiranje…

Pošteno, nije problem ni u kakvoj krizi, nego je malčice zavladala nervoza uoči Aninog prijemnog ispita. Ali, da ne solim o tome: ipak se ulučila jedna sitnica.

Jasna je ljubitelj sitnih cvetnih aranžmana i kad god joj dođe žuta minuta, ona napravi neku takvu minijaturu na trpezarijskom stolu ili pored svetla u predsoblju. Tek danas, dok sam petljao nešto za trpezarijskim stolom, uočim zanimljiv detalj u vazici. Kako sam ugledao cvetić druge boje, tako sam znao šta ću i kako da uradim. I evo:

Napravio sam više ekspozicija u raznim varijantama, a sedam sam izdvojio kao prihvatljive. Malo je falilo da zapadnem u spin neodlučnosti, pa sam brže-bolje izdvojio fotku koja bojom sepije možda i nije najbolja među izvedenim radovima, ali kompozicija je valjana, a dopalo mi se i to što sam zgodnim uglom upadnog svetla uspeo da anuliram senke cvetova. Prosto da ne poverujete šta se sve može izvesti sa najobičnijom baterijskom lampom.

Uglavnom, mišn akomplišd.

Ovo je bio jedan od onih dana kad se ništa ne da, pa nisam ni pritiskao.

Zapravo, ako sam i dao sebi u zadatak da se malo opustim tokom dana, nisam očekivao da će baš dve male foto-sesije ispasti toliko neuspešne da dam ih odbacio u potpunosti. Uveče mi je nešto palo na pamet, pa sam večernju scenu svoje ulice pokušao da izvedem iz ruke – zapravo, sa aparatom naslonjenim na drvo.

Imao sam ideju da napravim kombinaciju auta parkiranog na travi (kako i inače parkiram poslednjih 11 godina, ispod oraha koji je moj pokojni otac zasadio), znaka parkinga u drugom planu i praznog parkinga iza njega. No, barabe su opet iskrivile znak, a svetla svakako nije bilo dovoljno, pa sam na kraju odustao od prvobitnog aranžmana.

Dakako, fotka je nebitna, osim kao podsetnik da pokušam da napravim nešto iole zanimljivo iz ovih elemenata scene, što sad nije uspelo… A nisam se obaška ni trudio: mišn not akomplišd.

Retoričko pitanje glasi: ima li smisla preskakati fotku dana kad baš ničeg pametnog nema ili sam mogao da izvučem neku scenu od juče ili pre nekoliko dana?… Možda je i održavanje dnevne discipline dovoljno za uspeh projekta? Ili nije?… Pošteno, nisam bogzna koliko mnogo razmišljao na tu temu.

Opet naturalizam. I opet vulgarni. Ama, i sam Pazolini bi mi pozavideo.

Zapravo, nemam mnogo toga da pričam. Prijatelji su napravili malu porodičnu manufakturu za prehranu po principu “kako napravim, tako će mi biti”, što je princip koji poštujem više od bilo kojeg drugog.

Prilika je htela da u tu priču uđe i par mangulica… Čuli ste za mangulice? Niste? E, pa trebalo bi da čujete. Evo malo informacija ovde i ovde. A evo i fotke načinjene prethodnog popodneva:

Umiljatiju stoku nisam video nikad. Ko će to i kako turiti pod nož, nije mi baš najjasnije.

To jest, fotka za juče; nadoknađujem zastoj zbog kvara na glavnom računaru.

Ajd’ što mi je grom spalio računar (srećom, ništa strašno – crkla samo mrežna kartica), nego sam i ja bio celog dana u šre’, taman kao što je Tibi nedavno opisao: “ima dana kad ne vredi ustajati iz kreveta”. E, vala baš.

Dok sam se juče vozio svojom ulicom, spazim u dvorištu bolnice neku staru gvožđuriju: očigledno su promenili kotao za centralno grejanje. Priđem ogradi i štriknem nekoliko ekspozicija. Ova me se najviše dojmila:

Otprilike tako rđavo sam se osećao, ali i izgledao tokom jučerašnjeg dana, pa je fotka baš primerena kao ilustracija.

Baš sam mogao da budem pažljiviji u izolovanju boje rđe i da skinem boju sa okolnih elemenata, ali i to je bilo u senci činjenice da sam u nekoliko programa pogubio postavke, uključujući Lightroom, pa sam se unervozio. Ono jeste, izvadiću postavke iz poslednjeg backupa°, ali to još nisam uradio. Odoh sad to da učinim.

° I što reče ona narodna: backup glavu čuva, šubara je kvari.