Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Citat dana dolazi od najčuvenijeg istinoljupca u istoriji Amerike.
Najbolja stvar u vezi sa fejsbukom je ta što možete citirati nešto, a zatim potpuno izmisliti izvor.
George Washington
Doduše, imam neki predosećaj (možda me vara) da prvi predsednik SAD nikad nije koristio fejsbuk. Bio je prezauzet, verovatno.
Izgleda da je ovo pomračenje Meseca imalo veći publicitet od prethodnih koje pamtim. Pa dobro, može i tako… 
I Google se pridružio novom animacijom na naslovnoj strani za upite:
Ovaj Google doodle je animiran: najpre za nekoliko sekundi vidite prilično veran prikaz svih faza pomračenja, a zatim možete i sami upravljati, birajući bilo koji trenutak pomračenja pomerajući klizač ispod slike.
(Via)
(Isečak)
…
– A u Sibiru?
– A u Sibiru – ne. U Sibiru se ne može preživeti. U Sibiru niko ne živi, tamo samo crnci žive. Hranu im ne dovoze, pića nemaju, a da se i ne govori o “jesti”. Samo im jednom godišnje iz Žitomira dovoze izvezene salvete – i crnci se o njih vešaju.
– Kakvi crnci? – trgao se dekabrist koji je gotovo zadremao. – Kakvi crnci u Sibiru? Crnci žive u SAD, a ne u Sibiru! Pa, recimo da ste bili u Sibiru. Ali, da li ste bili u SAD?
– Bio sam u SAD! I tamo nisam video nikakve crnce!
– Nikakve crnce! U SAD!
– Da! U SAD! Ni jednog crnca!
Svi su toliko otupeli, toliko je u svakoj glavi bilo magle, više nije bilo mesta za nedoumice. Ženu sa teškom sudbinom i sa ožiljkom a bez zuba – svi su zaboravili. I sama se nekako zaboravila, i svi ostali su se zaboravili; jedino je mladi Mitrič, da bi se u prisustvu dame pokazao badža, pljuvačkom nakvasio potiljak…
– Znači, bili ste u SAD – mrmljao je brkajlija – to je veoma, veoma posebno! Crnaca tamo nema i nikad ih nije ni bilo, to verujem!… Verujem vam kao bratu… Ali – recite: slobode tamo nije bilo i nema je?… Sloboda za taj kontinent tuge ostaje priviđenje? Recite…
– Da – odgovorio sam mu – za taj kontinent tuge sloboda je samo priviđenje, a oni su na to toliko navikli da i ne primećuju.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Da li ste ikad razmišljali o tome kako izgleda vaš onlajn život? Dakako, pitanje postavljam u svetlu veoma labave pretpostavke da se to bivstvovanje u sajberprostoru uopšte može nazvati životom…
S obzirom na to da ima previše ljudi koji su postali ovisnici o fejsbuku, ovaj mali eksperiment je sasvim na mestu.
Čini mi se da ovde nedostaje jedan izuzetno čest gest: da se bez ičijeg poziva pridružite nekoj grupi prijatelja koja razmenjuje neke informacije na temu o kojoj ne znate ništa, a zatim glasno vičete “hahahahahaha!” i “LOL”, strogo pazeći da nikad ništa suvislo ne kažete. Tome, eventualno, možete dodati uskakanje u kadar kad prođe neko sa nekim slatkim kučetom, gde ćete izdeliti silne komplimente o izgledu te životinje, što će biti u direktnoj proporciji sa postignutim stepenom kič-faktora.
Više informacija potražite ovde. Uzgred, učinite to svakako. Upozoravajuće je.
(Via)
I kao što rekoh u najavi događaja: za ovo mi treba bolja oprema od one koju imam.
Pomračenje Meseca još traje, a ja sam odradio dugu i sporu sesiju sa pauzom od pola sata, čekajući da se ugao Meseca promeni i da više zvezda bude vidljivo.
Ali, vraga: nemam ja čime to da slikam kako treba. Nije reč samo o zum-objektivu (ovde bi oko 300 mm veoma pomoglo) nego pride o nemogućnosti da nađem kombinaciju svetla koja bi pomogla da silueta Meseca bude oštra i puna detalja. Za ovo mi treba kratka ekspozicija koja hvata mnogo svetla: dakle, ISO 1600, f/22, ekspozicija ne duža od jedne sekunde, što je izvodljivo samo sa DSLR aparatima i sa pristojnim objektivnom.
Kako god, sa mesta u bašti na kome sam radio, scena je već zanimljiva.
Ta “piramida” je zapravo zabat komšijine šupe 
Svetlo koje se probija na levoj strani je iz komšijinog dvorišta, a svetlo na desnoj strani, ispod Meseca, dolazi iz susedne ulice.
Mesec izgleda kao fljoka koju sam nacrtao, ali svejedno – nisam se boljem ni nadao. Kako god, uhvatio sam crvenu boju (koja je intenzivnija zbog duge ekspozicije) i ostavio dokument o pomračenju Meseca. U tom svetlu: mišn akomplišd, kako-tako, bolje nemam.
Danas je godina od smrti Bekima Fehmiua. Nije mi izlazio iz glave i na kraju sam popustio: potražio sam neki snimak…
Najpre, negde sam tokom dana zakačio vest, a da je zapravo nisam primio svesno: Bekim Fehmiu mi je ostao u podsvesti i sve sam intenzivnije mislio na njega. U prvi čas ni pod pretnjom ne bih mogao da se setim šta mi bi prva asocijacija. I onda sam guglao – da bih konačno otkrio: danas je godina kako je Bekim metkom prekratio bol svog dugog ćutanja.
Potražio sam neki klip o Bekimu ili sa njim na jutjubu, pa sam na vrhu video nešto što nisam video ranije. Reč je o razgovoru koji je upriličen kao TV emisija povodom izlaska njegove knjige, a tada je on izrecitovao nešto što je nazvao sopstvenim testamentom…
Kakav nastup!
Nastavite sa čitanjem… “Bekim Fehmiu recituje Dušana Vasiljeva”
Svako malo, poneka poplava izbaci nekoga sa ivice sveta i sunce ga obasja. Posreći mu se da pokaže svoj talenat i da svet sazna za novo čudo. Sećate li se Susan Boyle? Paula Pottsa? Isto tako i ovog puta, samo na drugom meridijanu.
Novo lice i glas: mladi Korejac po imenu Sung Bong Čoi. Poslušajte taj glas i zapitajte se šta bi bilo da je boravio u školi umesto što se izdržavao prodajući koještarije po ulici i noćnim klubovima.
Plačite, i treba da plačete. Dečko ima ono nešto što nema ime, a što je potrebno za pevanje koje dira u dušu.
(Via)
Nešto imam utisak kao da je previše učestalo. A onda shvatim: da nije Interneta, ne bih znao za ovaj događaj; tako nisam znao ni za desetine prethodnih…
Kako javlja Svet nauke, večeras će doći do punog pomračenja Meseca. Ceo tok pomračenja nećemo videti, pošto počinje nešto pre izlaska, ali totalitet će biti vidljiv u celosti i traje od 21:22 do 23:02. To je ono kad Mesec postaje “krvav”.
Ovu sliku sam maznuo sa stranice na blogu Svet nauke, i to bez dozvole; valjda mi neće zameriti. Tamo ćete, inače, pronaći i tabelu sa detaljnom satnicom svih faza pomračenja. Takođe, tamo ćete saznati i to da uvek agilne Nišlije organizuju prikladno okupljanje i praćenje događaja uz pomoć teleskopa.
Ovo bi mogla da bude prigoda da se opet okušam u fotografisanju Meseca. To je jako teška rabota, jer osim čudnih parametara svetla, valja imati i bolju optiku nego što je ja imam. Kako god, ne boli da probam.
(Via)
(Isečak)
…
– Da li je to sve, Mitriču?…
Vagon se zatresao od smeha. Svi su se smejali bestidno i veselo. Unuk se sav tresao, gore-dole, da levo-desno ne bi udarao svoje cevanice. Brkajlija se ljutio:
– A gde je tu Turgenjev? Dogovorili smo se: kao kod Turgenjeva! Ovde samo đavo zna šta se dešava. Neki sav u čirevima! Pa još i “piški”!
– Pa on je verovatno prepričavao film! – zabrundao je neko sa strane. – Film “Predsednik”!
Sedeo sam i razumeo starog Mitriča, razumeo sam njegove suze: njemu je bilo žao predsednika, zato što su mu dali takvo ime, i zida koji je pomokrio, i čamca, i čireva – svega mu je bilo žao. Prva ljubav ili poslednja tuga – zar tu ima razlike? Bog, umirući na krstu, naložio nam je da imamo sažaljenja, a ne da se podsmevamo. Samo ljubav i sažaljenje! Ljubav prema svakom prstu, prema svakoj utrobi. I sažaljenje prema plodu svake utrobe.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Taman se čovek zaleteo, taman je solo krenuo da se lepi svima za dušu, a onda…
Ne znam za vas, ali ja sam odskočio sa stolice kad sam ovo prvi put gledao. Siroma’ čovek.
Inače, baja sa bendžom na sceni je Béla Fleck. A ako ne znate ko je to, sram vas bilo.
Inače (2), zatekao se jedan solidarni kontrabasista iza scene; ponudio je svoj instrument mladom Jonu Estesu, koji ovo neće zaboraviti dok je živ.