Month: June 2011

Fotografija dana, 12. jun 2011

Ponekad se pitam: zašto ne slikam te štrumpfove svakog dana? Oni su neiscrpni izvor inspiracije i beskrajna tema za istraživanje…

Deca mog brata su naši mezimci, a kod nine i čike (to jest, kod Jasne i mene) imaju neprekidni bonus da rade (skoro) sve što mogu da zamisle. Dobri smo drugari i zato smo mi prvi kojima vole da se pohvale svojim uspesima. Mi ih u tome podržavamo, kako bismo i drugačije, i zato imamo barem toliko privilegija kod njih koliko oni imaju kod nas.

Tako je bilo i u nedelju oko podneva: Kaća je došla da se pohvali malinama koje je sama ubrala u bašti, a i da nas usput ponudi. Nisam časio časa, zgrabio sam fotoaparat i ovekovečio trenutak:

Fotografija dana, 12. jun 2011.

Nije prošlo mnogo, a Marko je utvrdio šta se desilo, pa je doneo nini čašu punu višanja. Ali, proš’o voz, badžo: ovog puta, Kaća je pokuplila talon Winking smile

A sad – popodnevna žurka!

Mom prijatelju i bratu Zoći danas je rođendan, baš da ne pominjem koji. Da mu poželim sve najbolje zdravicom za koju je sam kriv Hot smile


[EDIT: novembar 2011: skinuli su Silence – a ta numera nam je bila važna… Ovo gore je surogat – lepa pesma sa kič-slikom. Phui.]

I, naravno, neću zaboraviti ličnu poruku za svog prijatelja:

 

Živ mi bio, hombre!

Glava 22: Jesino – Frjazevo.

(Isečak)

…

Moskva - PetuškiBacao je na mene misli kao posednik zlatnike, jedva sam uspevao da ih pokupim. “Pa-a…”

– A, Nikolaj Gogolj…

– Šta Nikolaj Gogolj?

– On je uvek kad je bivao kod Panajevih zahtevao da mu na sto postave poseban ružičast pehar…

– I pio je iz ružičastog pehara?

– Da. Pio je.

– A šta je pio?

– Ko zna!

Pa, šta se može piti iz ružičastog pehara? Naravno, votka…

I ja i oba Mitriča radoznalo smo ga slušali. A on, brkajlija, smejao se unapred uživajući u novim trijumfima…

– A Modest Musorgski! Bogo moj, a Modest Musorgski! Znate li kako je pisao svoju besmrtnu operu “Hovanščina”? To je da se smeje i plače. Modest Musorgski leži pijan u jendeku, prolazi Nikolaj Rimski-Korsakov, u smokingu je i sa bambusovim štapom. Zaustavlja se Nikolaj Rimski-Korsakov, promuva svojim štapom Modesta i govori: “Ustaj! Idi se umij i sedi da dovršiš svoju božanstvenu operu “Hovanščina”!”

I evo ih, sede – Nikolaj Rimski-Korsakov sedi u fotelji, prebaci oje nogu preko noge, u ruci drži cilindar. Preko puta njega – Modest Musorgski, umoran, neobrijan – zgrbljen na stolici, znoji se i piše note. Modest bi se na stoličici napio: šta će mu note! A Nikolaj Rimski-Korsakov, s cilindrom u ruci, to mu ne dopušta.

A čim se za Rimskim-Korsakovim zatvore vrata – Modest baca svoju besmrtnu operu “Hovanščina” i jurne u jendek. Zatim ustane i ponovo se napije! Između ostalog, socijal-demokrati…

…

Zaustavlja se Nikolaj Rimski-Korsakov, promuva svojim štapom Modesta i govori: "Ustaj! Idi se umij i sedi da dovršiš svoju božanstvenu operu 'Hovanščina'!"...

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Zubar iz Džaipura

U svetu u kome važe druga pravila, u zemlji u kojoj je granica siromaštva niža nego granica gladi na drugim mestima, i zdravstvena zaštita ima svoje različito izdanje.

Nije za gadljive i one sa slabim živcima, stomakom i ostalim potencijalno labilnim podsistemima u organizmu. Upozoreni ste.

 

Uh.

Fotografija dana, 11. jun 2011

Počeo sam jedno, pokušavao drugo, napravio treće…

Kada sam večeras krenuo u kraću šetnju trgom, poneo sam fotoaparat u želji da napravim nekoliko noćnih snimaka. Međutim, imam dosta iskustva od ranije: znao sam da neće ići tako lako bez stativa (koji, dakako, nisam poneo). Igrajući se tamo-amo, spazio sam neke motive koje su mi u trenutku ličile na scenu iz nekog stripa. Pade mi na pamet da bih možda mogao da iskušam neke od silnih preseta koje imam u Lightroomu – neki od njih bi verovatno doveo do distorzije koja pretvara forku u nešto što liči na crtež…

I nađem neku kombinaciju posle svega pet minuta igranja. Popravio sam nekoliko detalja, čisto da bih sebi ugodio, ali sam dobio nešto što je ispalo nalik toj ideji:

Fotografija dana za 11. jun 2011.

Mišn not akomplišd, jer nisam bio dovoljno strpljiv da pronađem više motiva za ovaku obradu (bile su samo dve slične fotke), pogotovo bi bilo zgodno da sam uposlio ekspoziciju (koja je trajala od pola do cele sekunde tokom cele sesije) da uhvatim više ljudi u pokretu. Ove dve figure su zatrpane tom bezveznom konstrukcijom u desnom dnu slike.

Sigurno ću se vratiti ovoj ideji.

Glava 21: Hrapunovo – Jesino.

(Isečak)

…

Moskva - PetuškiDedica – prvi je popustio, rasplakao se. Za njim i unučić: gornja usna mi je nekud nestala, a donja se obesila, sve do pupka, kao kosa u pijaniste… Obojica su plakali…

– Razumem vas, da. Sve mogu da razumem ako hoću da oprostim. U meni je duša, kao u trojanskog konja trbuh, mnogo u nju može stati. Ja sve praštam ako hoću da razumem. A ja razumem… Vi biste samo kompota i belog hleba. Alo kod mene ne nalazite ni jedno ni drugo. I vi ste, jednostavno, primorani da pijete ono što nađete umesto onog što želite…

Pritisnuo sam ih svojim dokazima, oni su pokrili lica, obojica, i pokajnički se klatili na klupi u ritmu mojih optužbi.

– Podsećate me na jednog starca iz Petuški. On je, takođe, pio tuše, pio je samo ukradeno: zdipi, na primer, u apoteci bocu kolonjske vode, ode u stanični toalet i tamo na miru popije. On je to zvao “piti bratimljenje”, on je i umro i toj svojoj zabludi… Onda? Znači, i vi ste se odlučili za bratimljenje?…

…

...zdipi, na primer, u apoteci bocu kolonjske vode, ode u stanični toalet i tamo na miru popije.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Davitelj se kupa

Ludačka scena iz legendarnog filma…

 

Biće da nismo najbolje razumeli ovaj film kada se pojavio… Mene je oduševljavao pristup koji je bio na tragu klasične film noir atmosfere (mada klasični film noir zahteva odsustvo boje), sve sa neizbežnom naracijom u pozadini. Najveći deo filma se zbiva noću, upadljivo je odsustvo detalja u kadrovima – a priča je upakovana perfektno. Istina, u to doba su kod nas dominirali klasični kombinatski filmovi, protiv čega ni Šijan ni Pajkić nisu mogli mnogo jer su bili manjina. Bivali su i ovde angažovani i neki glumci koji nisu imuni na kombinatsku glumu (počev od Nikole Simića, koji je svoju ulogu, sasvim nepotrebno, sproveo u karikaturalnom tonu, i Radmile Savićević, koja nije bila na visini svojih sposobnosti u ovom filmu). Ali, zato je Taško Načić pametno iskoristio da maestralno i nezaboravno odigra jedinu glavnu filmsku ulogu u životu. A Rahela Ferari – šta reći, nego izvući još jedan snimak baš zbog nje. I to kakav!

[EDIT 11.3.2012: Nažalost, taj video je povučen zbog žalbe Centar filma. Klip od minut i po. Nosite se u pizdu materinu, bre! Više neću da kupujem vaše DVD-ove.]

 

Fotografija dana, 10. jun 2011

Dan iza mene je bio pun kao oko. A onako usput, bio je to jedan od onih dana koji se dese jednom u životu.

I nešto mi grlo puno nekog grča, a ova čaša kabernea mi zamagljuje pogled. Ili je to možda…

Koliko juče, nosio sam te u kengur-nosiljci na grudima. Nešto kasnije, lomila si mi jednog miša mesečno dok si se igrala na računaru. A danas si najlepša devojka koju poznajem. Moje svetlo. Moj ponos. Moja radost.

Fotografija dana za... Ama, fotografija godine.

U tvoje zdravlje, moja Ana.

Prelistavam junski National Geographic

Da ne zakasnim previše, kao u slučaju majskog broja. Ovaj broj je jedan od značajnijih u poslednje vreme, što po sadržaju, a što zbog novosti u izgledu.

National Geographic Srbija, jun 2011.Junski broj mi je stigao, gle čuda, nepogužvan – a da pritom nisam ponovo molio i kumio poštara porukom na kapiji. Izgleda da ima nade: ona poruka je opstala dvadesetak dana na kapiji, pročitao ju je ko god je prošao ulicom, čak sam čuo i glasan smeh… Mada meni ništa nije bilo smešno. Uglavnom, poštar je imao dovoljno vremena da nauči da baci časopis na trotoar i šutne ga ispod kapije (gospodinu je, inače, teško da siđe sa bicikla) i ja sam sad radostan što ima nade. Samo jedno uvo na rikni časopisa: nije strašno kako je inače znalo da bude pre.

Sticajem okolnosti, već sam imao diskretnu i poverljivu najavu da će nešto lepo da se desi u novom broju, ali valjalo je sačekati da broj stigne da bih video o čemu je zaista reč.

Vredelo je strpljenja! Došlo je do sitnih, ali izvrsnih promena u unutrašnjem dizajnu časopisa. Za početak, zaglavlja svih rubrika su drugačija. A “Prizori”… Uh!…

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam junski National Geographic”

Glava 20: 43. kilometar – Hrapunovo.

(Isečak)

…

Moskva - PetuškiPrišao sam i skamenio se. Gde je moja četvrt “ruske”? Gde je četvrt koju sam kod Srpa i Čekića samo prepolovio? Od Srpa i Čekića ona je stajala pored kovčežića, u njoj je ostalo gotovo sto grama – gde je ona sada?

Pogledom sam prešao sve – nijedan nije trepnuo. Ne, ja sam sigurno zaljubljen i lud. Kuda su odleteli anđeli? Oni su stalno motrili na kovčežić – ako sam se udaljavao – kad su odleteli od mene. U oblasti Kučino? Aha! Znači, ukrali su između Kučina i 43. kilometra. Dok sam vam delio ushićenje, dok sam vas posvećivao u tajne života – mene su u to vreme lišili “poljupca tetka Klave”… Naivan, kakav sam, sve to vreme nijednom nisam provirivao u vagon – smešno. Ali sad je “dosta naivnosti”, kako je rekao, mudro, dramaturg Ostrovski. Finita la commedia – božanstvena. Dosta je bilo lovljenja ribe u mutnoj vodi. Treba loviti ljude!…

Ali, kako loviti i koga loviti?

Sam đavo zna u kakvom ću žanru doputovati u Petuški… Od Moskve, sve su bili filosofski eseji i memoari, sve su bile pesme u prozi kao kod Ivana Turgenjeva… Sad počinje detektivski roman.

…

Kuda su odleteli anđeli? Oni su stalno motrili na kovčežić – ako sam se udaljavao – kad su odleteli od mene...

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)