Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Jednočinka inspirisana napisom u tabloidu Teklić °
Jul, nedeljno prepodne; sunčano vreme. Pastoralna slika jedne tarabe između dva dvorišta. Bila bi tišina – ali iz jednog dvorišta dopiru zvuci metle praćeni jedva artikulisanim glasom. Uz malo pažnje, najzad prepoznajemo salvu standardnih psovki iz srpskog nacionalnog folklora.
– Živka, jesi li zgotovila ručak?
– Ma kakav ručak, crna Perso, celo dvorište mi posuto nečim što podseća na kemtrejls!
Požuri lija, nečujna sjena,
paperje meko noga je njena.
Dok juri tako uz grobni muk,
pred njom na stazi, stvori se vuk.
-Grrr, kuda žuriš, kaži-der lovcu;
možda si negdje pronašla ovcu?
– Idem da doznam – lija sve duva –
zašto jež kuću toliko čuva.
-Eh, kuća, trice! – veli vuk zao.
-Ta ja bih svoju za jagnje dao!
Poći ću s tobom jer volim šalu,
hoću da vidim ježa – budalu!
(Poema “Ježeva kućica”, Branko Ćopić)
Znate li za one reklame koje je nemoguće prepričati? Evo jedne takve. Primetićete da vam uopšte ne smeta to što ne znate japanski… 
Auh, Marinko će ovo voleti toliko da će na kraju imitirati 
(Via)
Rekoh li ja? Samo je trebalo da žega prestane, da se izbacim iz kuće na nekoliko sati – i to je to.
Jasna i ja smo celo popodne proveli u Novom Miloševu, sa kratkim izletom u Novi Bečej, naspelo nam da popijemo kafu na obali Tise. U Novom Miloševu se u subotu održala kulturna manifestacija pod nazivom “Štrudlijada”. Eto, svako selo se trudi da smisli nešto zanimljivo o sebi, a Banaćani i Bačvani najviše vole da jedu, pa tako širom ravnice postoje kobasicijada, slaninijada, razna takmičenja u kuvanju paprikaša (čobanskog, ljutog, ribljeg, svakakvog), danas sam čuo i za kajganijadu, Kikinda odavno ima Dane ludaje sa sve odeljkom pod imenom “banatski fruštuk”, a Novo Miloševo već osmi put pravi štrudlijadu. Sad, nismo uhvatili detalje samog takmičenja, ali to je od manje važnosti. Mnogo važnije beše to što je polovče štrudle koštalo 300 dinara. Čist bezobrazluk, ali, ajde-de, kupili smo dva parčeta. 
Slikao sam sve i svašta, kako to dolikuje puštanju s kućnog lanca. Imam bar četiri potpuno nezavisne teme iz kojih bih mogao da izvučem fotku dana. Međutim, samo jedna sesija je načinjena skoro-pa-namenski: to su suncokreti koje sam uslikao nakon što sam zbog njih stao u kraj druma negde na pola puta između Novog Miloševa i Novog Bečeja. Dobra sesija, mada je ugao sunca bio loš, ali snašao sam se primerenim uglovima u kadru i postprocesiranjem… Evo odabrane fotke:
Uzgred, celu sesiju možete pogledati ovde.
[EDIT: pre je bilo na fejZbuku, ali sad je takav pristup blokiran. Preseljeno na Minus.]
Sesiju sam počeo krupnim planom jednog suncokreta, što mi je poslužilo tek kao fotka-sonda, da ispitam svetlo i parametre. Tek posle sam uočio da na cvetu radi pčela, pa sam nastavio namerno loveći pčelu; ovo je izrez.
Tema kao tema, klasična je za sve outdoor fotografe u ravnici, ma kom fahu pripadali. Sa te tačke gledišta, mišn akomplišd. Ali, pomenuh već pre par dana da mi je Jasna usadila ideju o “uplakanim suncokretima”. Dok još nije prošla sadašnja faza pre zrenja (dok je sredina cveta ovako svetla), valja uhvatiti kapi kiše na suncokretima. Ako se posreći, eto takve fotke i ovde… 
Ostade lija, misli se: – Vraga,
što mu je kuća toliko draga?
Kad ježi tako žudi za njom,
bit’ će to, bogme, bogati dom.
Još ima možda od perja pod,
pečene ševe krase mu svod.
Ta kuća, vjerujem obiljem sja.
Poći ću, kradom da vidim ja.
(Poema “Ježeva kućica”, Branko Ćopić)
Ovo je teška retorička dilema. Gledajte.
Prilično doslovan dokaz parole “majmun radi šta majmun vidi“…
(Via)
Kaća i ja smo izašli u dvorište da posmatramo grmljavinu. Najzad osveženje… Bilo je krajnje vreme.
Kad je prvi put zatutnjalo, samo rekoh “najzad”… Otišao sam u dvorište na dozu disanja i poneo fotoaparat sa sobom. Kaća me je podsetila kako smo zajedno šljapkali po baricama posle kiše još kad je imala tri godine (to je verovatno upamtila iz priče odraslih), pa je pitala hoćemo li šljapkati i ako sad padne kiša. Obećao sam da hoćemo; nažalost, kiša je pala dosta kasnije, već je bilo vreme za spavanjac.
A spavanju je prethodilo radovanje u obliku baletske tačke po dvorištu. Tad sam se setio da sam odavno hteo da slikam decu sa odloženim blicem (tzv. slow sync, usporena sinhronizacija, u kombinaciji sa podešavanjem second curtain, druga zavesa). To je tehnika koja kombinuje namerno zamućivanje tokom duge ekspozicije sa blicem koji odapne i zamrzna scenu na samom kraju ekspozicije, čime se dobije efekat uhvaćenog pokreta ili neki namerni “duhovi”. Došla mi žuta minuta, pa sam našao jednu ekspoziciju koja izgleda kao da Kaća grli duha i to sam provukao kroz sepia filter kome sam naknadno pojačao boju i kontrast, e baš kako bih pojačao zamućenje u drugom planu. Rezultat izgleda ovako:
Tokom cele sesije od preko dvadeset ekspozicija, nekako mi se uopšte nije posrećila fotka koja je valjana, a da imam dobro uhvaćen kontakt očima. Dve-tri takve izvedene fotke imaju neizlečive greške – ja ipak nisam previše vešt u ovoj tehnici – ali sam ponešto naučio baš analizirajući te škartove. Kako god, mišn not akomplišd: krivicu snosim zato što nisam pokazao dovoljno strpljenje iako je Kaća bila vrlo raspoložena za saradnju. Mogao sam da imam i bolje rezultate.
Kroz mesec dana me čeka pohađanje neke svadbe, pa mi je palo na pamet da bi to bilo baš zgodno mesto da se poigram ovom tehnikom ponovo.
Ježić se diže, njuškicu briše.
-Ja moram kući, dosta je više.
Dobro je bilo, na stranu šala,
lisice draga, e, baš ti hvala.
-Moja je kuća čvrsta k’o grad,
prenoći u njoj – Kuda ćeš sad?
Tako ga lija na konak sladi
a jež se brani, šta da se radi:
-Zahvaljujem se pozivu tvom,
al’ mi je draži moj skromni dom!
-Ostani kume, lija sve guče,
moli ga, zove, za ruku vuče.
Al’ jež tvrdoglav, osta pri svom
– Draži je meni moj skromni dom!
Šušte i šumom jež mjeri put,
kroz granje mjesec svijetli mu put.
Ide jež, gunđa, dok zvijezde sjaju:
– Kućico moja, najljepši raju!
(Poema “Ježeva kućica”, Branko Ćopić)
Britanski filmadžija J. Stuart Blackton je ime poznato samo posvećenicima u istoriju kinematografije. Danas se smatra ocem filmske animacije u Americi. Pionirski koraci koje je činio na prelazu vekova bili su dobro utemeljenje za dalji razvoj.
Međutim, postoje indicije da je Edison ipak bio prvi na američkom tlu. Sledeći snimak je iz 1900. godine. No, problem je u tome što se za Edisona znalo da je sklon plagijatorskom ponašanju, pa imamo pravo na sumnju. Poznat je incident sa filmom “Put na Mesec” koji je Edison faktički piratizovao na američkom tlu: kad je Melijes došao sa filmom u Ameriku – film su svi već gledali… Ali, to je neka druga priča. Elem, da li je ovo jedna od prvih ozbiljnih animacija u SAD?
Kako god… Čak i po današnjim merilima, ovaj rad bi se mogao nazvati ekstravagantnim.
(Via)
