Month: September 2011

Još jedna jesenja tema. Grehota bi bilo da se propusti…

Danas smo pobrali grožđe u bašti i dvorištu. Ne muljamo vino; nemamo uslova za to, a nije ni neka količina da bi se čovek zaleteo u tako ozbiljnu priču. Umesto toga, deo je otišao u sokovnik, a biće i prigoda za kazan dobre lozovače. Godina je bila sušna, što devastira useve, ali uvek prija grožđu, jer na suncu dobro nalije šećer u zrno.

Dakako, večeras sam slikao obrano grožđe. Desetak ekspozicija, sve su barem pristojne, a tražio sam neki kadar koji dodaje malo drame. Pošteno, nisam znao tačno šta ću da lovim. Znao sam malo toga unapred: hteo sam da scena bude bez blica, jer sam znao da će one koje su urađene pod blicem biti suviše ravne. Zato su to bile duge ekspozicije, negde oko jedne sekunde. Pravi kunst je bio u tome da zadržim pravu boju zrna i da nađem iole zanimljiviju scenu. Valjalo bi mi da sam ovde imao upotrebljivi ISO 800 (puste želje, pusti snovi), a tada znam šta bih uradio; ovako, morao je da radi makro režim.

Tema je zanimljiva, a retko sam u prilici da je slikam; ako sve bude po planu, dogodine ću imati tih ISO 800… U međuvremenu, delimično sam zadovoljan – moglo je ovo i bolje. Ipak, s obzirom na celu sesiju, koju ćete moći da vidite na mom G+ profilu, mogu reći: mišn akomplišd.

Bilo je potrebno da se nekim poslom popnem na tavan. E, pa znate kako je: ja na tavan više ne idem bez fotoaparata namontiranog na tronožac…

Posao kojim sam otišao u onaj metež sam završio za pet minuta. A onda sam proveo još sat vremena fotografišući razna čuda koja sam tamo našao. Posebno zanimljiv komad za igranje: našao sam balon od 20 litara – valja naći nekog majstora da ga ponovo oplete – i stavio ga na zatečeni sto na tri noge (sa čavlima, da ne kažem sa samoreznim zavrtnjima ). Onda je počela zabava.

Bila je to jedna od onih sesija tokom kojih sam morao da se obuzdavam da ne mlatim ekspozicije bez veze. I pored toga, napravo sam skoro 50 fotki – od kojih su možda tek dve ili tri škartovi (i to zbog nekih proba), a samo desetak duplikati, tj. alternativni pokušaji istog kadra sa drugim parametrima svetla… Morao sam da budem vrlo okrutan prema samom sebi da ne bih proveo pola večeri u filozofiranju koju fotku da izaberem za ovu stranicu. Najzad, odlučio sam da to bude prva fotka kojoj sam zamislio krajnji oblik i izgled. A to sam dobio apsolutno onako kako sam hteo:

Poseban detalj koji me je privukao sceni je to prozorče na zabatu: na prvi pogled, izgleda kao trag nekakvog duha koji je upravo izašao iz boce. Jedva sam se uzdržao da ne krenem u nekakve montaže, pravljenje tragova i distorzije. Kontrast je namerno pojačan, a sve boje sam smanjio da bih favorizovao zelenu boju stakla. Zatamnjenje scene je takođe namerno, jer sam primetio da oblik boce tako bolje dolazi do izražaja. Mišn totali akomplišd.

Ova tema se nametnula sama od sebe. Doduše, postoji i na spisku mogućih tema za projekat “jedna na dan”, pa se potrefilo. Jedino je problem što nisam imao baš tačnu ideju, kao inače…

Nedavno je jedna stara drugarica ispričala vic na fejZbuku: u jednoj kampanji protiv alkoholizma, postavili su bilbord sa natpisom “alkohol ubija polako”. Nije prošlo dugo, neko je ispod tog natpisa rukom dopisao: “Super! Nama se i tako nikud ne žuri!”

Ajde-de: nisam baš toliki alkos. Desi se i po dve-tri nedelje da ne liznem alkohol. Ja sam ono što truli zapad naziva social drinker: ako je društvo prijatno, veče opušteno, a ja ne moram da vozim, popiću nešto, pod uslovom da ne pijem sam. Od žestine, moj izbor su domaće rakije – i uvek ću uzeti domaću rakiju nego bilo kakvo drugo žestoko piće – a na lagano pijuckanje sa biranom ekipom pijem birana vina. Pivu sam odavno otkazao ljubav i retko popijem po jedno pivo u letnjem periodu. I to je sve.

Večeras je bila retka prigoda kad sam mogao biti ulovljen da pijem viski. Farbana pića veoma retko pijem: imam običaj da jednom godišnje, najčešće u leto, uzmem jednu bocu burbona (i to radje Four Roses nego Jack Daniels), okupim usku ekipu prijatelja i onda to zajedno smlatimo za jedno veče. Ali, u posetu Kikindi je jutros došao Neša, drag prijatelj iz Beograda, koji je očas napravio pometnju i ubacio flajku Šetača na moju terasu. Doveče mi došlo da zaokružim lagan dan, pa smo Jasna i ja popili viski – ko jedan, ko dva ili možda čak i tri…

I tako, reč po reč, nametne se i tema fotke dana…

Nema šta veliko da se priča: napravio sam četiri ekspozicije, na svima sam morao da intervenišem zbog tamnog ambijenta u kome sam jedva očuvao uslove za fotografisanje. Izabrao sam onu u kojoj se dominacija crvene boje hrastovog bureta pokazala najubedljivijom. Mišn akomplišd.