Month: September 2011

Fotke na granici nadrealizma su, najčešće, apsolutno najzanimljivije. Scena koju sam danas uhvatio pruža hiljaditi uzastopni dokaz da uvek treba imati fotoaparat uz sebe.

Opet smo išli u Novi Sad da bismo završili deo logistike za našeg brucoša. Kako smo prešli novu petlju vozeći iz pravca Temerina, neko pomenu da bismo baš mogli da svratimo na pijacu “Najlon”, najveći buvljak u Novom Sadu, koji je usput.

Niko od nas troje do sada nije bio na Najlonu, no svakako je već bilo oko pola dva popodne – em loše vreme za šetnju onim asfaltom, em smo zatekli samo polovinu prodavaca, od kojih je većina već pakovala prnje. Protrčasmo okolo, samo sam kupio jedan produžni kabl sa šuko razdelnikom, valjaće za lake potrošače uz pisaći sto. Dakako, štriknuo sam par fotki, ništa posebno – valja doći rano ujutru, pa loviti snimke tokom nekoliko sati. Pa dobro, jednom će i to doći na red…

I šta se dešava: posle jedva petnaestak minuta hoda, nismo hteli više da dangubimo, pa izađosmo na bočni izlaz i krenusmo ka autu, koji sam ostavio tu negde. I onda, prilika koju fotograf u meni uvek čeka… Na sred opustelog trotoara, u pejzažu nepreglednog smeća, biser:

Ovo je scena koju nisam fingirao: ovako je zatečeno. Samo sam se pažljivo pomerio tako da ne uhvatim sopstvenu senku u kadar. Kasnije sam pomerio onu dalju cipelu i napravio još par snimaka, ali to više nije bilo to… Ova prva je ona prava.

Najveći kuriozitet, i na to me je upozorila Jasna: te cipele su potpuno nove, izvesno nikad nisu nošene. Đonovi su apsolutno čisti, bez ogrebotine (verujte unuki jednog obućara), a cipele su tek pokupile malo prašine po beloj lakovanoj koži.

Novine su presmotane na oglasnoj strani; to je bizarni dodatak sceni. Rekoh, nije dolazilo u obzir da se išta pomera: pola sekunde je falilo da Ana skloni novine, u najboljoj nameri nakon što je primetila da opet vadim iz torbice upravo maločas spakovani fotoaparat… Sprečio sam je na vreme.

Kako su retke ovakve prilike… Atmosfera jakog septembarskog sunca je uhvaćena, prenaglašeni kontrast je bio neophodan da bih dosolio prstohvat drame, iz istog razloga i ta asimetrična vinjeta. Mišn absolutli akomplišd, narode moj: baš je ispalo kako sam samo poželeti mogao.

Ah, da: cipele su ostavljene na trotoaru. Neko će ih već pokupiti.

Ponekad moraš da se snalaziš kad te bace usred nekog usiljenog društva. Ja tada odaberem fotografiju kao izlaz. To jest, ukoliko imam šta da slikam.

Bili smo na nekakvom rođendanu. Sedeli smo u nekom ćumezu sačuvaj bože, sjatila se bratija u kojoj ima svakakvih likova, gde prolaze samo kurtoazni i usiljeni razgovori o temama koje nikog normalnog ne mogu da zanimaju. I još povrh svega, stihija od organizacije i logistike: do čaše lošeg vina sam uspeo da dođem tek u trećem satu sedenja, kasno posle večere: iskoristio sam prvi kontakt očima sa konobaricom te večeri dok je pokušavala da mi utrapi kafu i pitao sam je da li mogu i ja večeras nešto da popijem, osim mineralne vode. Jebote, uspelo je: već posle deset minuta sam dobio čašu “ždrepčeve mokraće krvi”.

Dosađivao sam se, a ja ne volim da se dosađujem; hteo sam da odem kući, ali sam se plašio da će neko da primeti; a i ne volim da Jasna noću ide sama pešice ulicama. Očajnički sam pokušavao da izbegnem razgovor sa ljudima oko sebe, jer zbog lošeg raspoloženja nisam bio dobar sagovornik. Palo mi je na pamet da lovim izbekeljene face (a nije da ih nije bilo), ali nisam imao uslova da slikam bez dodatnog osvetljenja, a tako bih bio upadljiv i paparazzo-efekat bi izostao. Probao sam da se potpuno isključim i uživam u muzici Demisa Rusosa (!), ali od dreke tokom usiljenih razgovora sa barem tri strane nije bilo života.

U toj sveopštoj smaračini i teskobi, jedinu zabavu mi je pružila jedna polica puna terakote koja je, nažalost, bila smeštena u polumraku i na mestu koje nije pristupačno, inače bih vrlo rado izdangubio bar pola sata pripremajući scene i slikajući ih. Tek kad se deo tzv. društva oprostio i otišao, smogao sam volje da pomerim jednog nedužnog sapatnika kako bih prišao polici. Namerio sam da uslikam dve skulpturice od terakote – dvojicu arhetipskih Lala koji stoje na ludajama (AKA bundevama). Tresnuo sam samo dve ekspozicije; prva je proglašena valjanom, mada je moralo da radi kloniranje elemenata koji su kvarili scenu. A rezultat:

Jedva je nekako “izvadih” da prođe. Više sam nezadovoljan nego zadovoljan: ništa pametno nisam izveo, ništa nisam naučio, nekoliko sati života je bačeno u vetar. Mišn not akomplišd, ali kakvo je veče bilo, odlično je… Jer nakon povratka kući više nisam imao volje ni za kakav iole ozbiljan rad.