Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta ćete. Dešava se i to da pažnja popusti, a tehnička greška uzme svoj danak. Zato menjam ranije spremljenu numeru za popodne i menjam je prikladnim komadom koji je klasik.
Wilson Pickett mi je kriv samo jedno, a da nije toga ni svestan.
[EDIT: nije svestan više ničeg; umro je 2006. godine. Vrlo nevešto sam izabrao reči u prethodnoj izjavi.]
Koliko je konzumerizam duboko usađen u suštinu socijalnih normi modernog življenja? Rekao bih da je prilično duboko. I da je neizlečivo. O čemu ja to? Pogledajte.
Nema opravdanja. Reč je, zapravo, o sledećem: smak sveta se već desio, ali nas nisu obavestili o tome putem Ćijukalice, fejZbuka i ostalih resurAsa.
Jedna vrlo udobna tehnika: fotografija koji možete uhvatiti svakog dana, bilo kada, pod istim uglom, sa istim načinom napada, a tako da dobijete uvek različit rezultat…
Takva fotka kod mene je ona kroz prozor predsoblja ka komšijskim krovovima. Prva fotka u prvom ciklusu je bila takva; a u danu za nama, tu scenu sam uslikao zato što sam hteo da uhvatim simpsone na nebu…
Danas slušamo jedan od onih posebnih trenutaka u istoriji rock’n’rolla koji se dese jednom, pa nikad više. Uopšte, ala se ulučilo: “Man Who Sold the World” je jedna od velikih epskih numera, a diranje u opus Davida Bowiea je svakako akt iznimne ludosti po definiciji… ako iko ikad bude pravio top listu najboljih obrada u rock’n’rollu, neće moći da zaobiđe ovu izvedbu.
Dakle, može leto da bude i manje vrelo. Znaš #onokad je toplo, ali i dalje možeš da dišeš, a ponekad čak i funkcionišeš…
Ponekad mislim da leto postoji samo da bi mene onesposobilo. A onda vidim oko sebe i druge koji crkavaju kao i ja. Ne znam kako vi podnosite klima-uređaje, ali meni ih je već pun burag i više bih voleo kad ne bi morali da postoje. Pasje vrućine nisu za one koji moraju da održe glavu hladnom, pa makar to “hladno” bilo i figurativno.
A onda, temperatura padne samo za pet stepeni, noću opet može da se spava pokraj otvorenog prozora i život opet postane lep. Čak ni oni džukci na televiziji više ne mogu da te iznerviraju iako znaš da rade protiv tebe. Prosto, uživanje u osveženju nekako uspe prevlada i glupost političara i muke po disanju.
Čudo jedno kako je malo potrebno čoveku da bude zadovoljan.
Samo da se prisetim definicije… U kinematografiji, kadrom se smatra filmski zapis koji je nastao u jednom neprekidnom radu kamere. Ne možemo reći da je to baš isto što i zapis od trenutka pokretanja kamere do trenutka zaustavljanja kamere, jer rade i makaze na montažnom stolu. Ali, kako god okrenete, kadar je osnovna jedinica filmskog izraza.
Ponekad je dovoljan samo jedan jedini kadar da vam totalno pomuti poimanje o nekoj priči. Ili barem da vas takne u srce. Pravo pitanje glasi: može li jedan kadar da učini tako nešto bez ostatka filma? Autor sledeće kompilacije 135 neverovatnih kadrova istražuje to pitanje i pruža vam mogućnost da sami dođete do odgovora.
Nastavite sa čitanjem… “135 kadrova koji će vas podsetiti na značenje filma”
Kako naterati sebe na rad? Možda nekakav akt samoprovociranja? Znam šta mi je činiti…
Najzad je na red došla obrada cele sesije oko mosta na Tisi (eto, nisu me u’apsili što sam slikao most) i palo mi je na pamet da bih mogao da se pozabavim linijama. To nije težak posao kad imaš ostale elemente. Možda je stvar u varijacijama, rekoh sam sebi i tog časa se setih kako bi trebalo da izvedem odabranu fotku.
Danas biram klasik koji je stekao čudesnu patinu tokom vremena: duže od četrdeset godina, ama još otkad je prvi put objavljena, numera “Living in the Past” zvuči kao da je napisana “pre sto godina”.
Imao bih da kažem svašta, ali sve mi se čini da je pametnije da ćutim. Da citiram samog sebe iz vremena kad je Bajro širio zen po kućama: “umukni, bre, i slušaj”.
Volite li grupu Jethro Tull?
Jes’ reklama, ali jedna od boljih koje sam video poslednjih godina.
Najzad nešto jednostavno i zasnovano na dobroj ideji i prostom triku koji ne košta sto hiljada dolara po snimljenoj sekundi.
Nije kome je rečeno, nego kome je suđeno…
Moj kum Željko pokušava da dostigne zen u pecanju. Teško mu ide jer gura sam kako zna i ume. Zasad je dostigao uživanje u doživljaju izmaglice nad Tisom u praskozorje, ali teško da je stigao dalje od toga. A dobar k’o lebac kakav je inače, desilo mu se da se som uhvatio na udicu baš kad on nije bio blizu – ugađao je baš meni (vozao me čamcem oko onog pilona koji ste videli juče) i nije bio tu kad se praporac oglasio. Srećom, kuma Zora je čula alarm, a kumče Marko je macan u duši i telu, volu rep da iščupa, a kamoli soma koji se ukopao u mulj – i obalna ekipa uspe da presudi somu od 4,9 kg. Posle kalanja i pandlovanja, ostalo mi samo da uslikam glavu…
