Polako, ali sigurno Komšijina škola pokazuje efekte.
– ‘De si, Lazo?
– Gde si ti, a ne ja! U jebenom sam Meku već pola sata! Poj’o sam i što sam ‘teo i što nisam.
– OK. Eto mene tu za minut. Jesi li gore ili dole?
– Dole sam i smorio sam se k’o đak generacije na ekskurziji. Nema nijedna riba sa dobrim sisama da bar imam šta da gledam. 
Troslovni je znao priču koja sledi, pa je već prekinuo vezu. A ionako je bio na ulaznim vratima.
– Slušaj, ovo je poslednji put da se nalazimo u Meku. Stalno kasniš, a ja dok te čekam, ne mogu da se zaustavim…
– Dobro, izvini.
– Kao i uvek nemam ništa od tvog “izvini” osim viška kila. Jeste li izmontirali spot?
– Naravno. – reče Troslovni snishodljivo u želji da smanji Lazinu opravdanu nervozu. Ali je na osnovu naredne rečenice zaključio da to i nije potrebno.
– Jebote, skroz su u pravu ovde. Izeo sam ovu njihovu pitu i stvarno se osećam fenomenalno. Evo, odavde mi kreće neka toplina. Skroz se fino osećam.
– Je l’ to neki space cookie, a? 
– Ma, jok. Njihova klasična pita, bre. Mnogo je dobra.
– Dobra!? Šta su stavili u pitu?
– Ne znam i ne interesuje me. Ne verujem da je štetnije od njihove mlevene piletine…
– Daj da vidim omot. – reče Troslovni i zgrabi kartonsku ambalažu upadljivo crvene boje. Kada ni posle dva-tri minuta nije pronašao šta je tražio, pronašao je nešto što nije tražio, a baš to ga je nateralo da testira dugo godina uvežbavan pokret podizanja samo jedne obrve.
– Je li, bre, Lazo, da te pitam nešto… Da ti nije možda pita bila onako malo… vrela, a?
– Uvek su im takve. Što?
– Izgleda da je od toga “hot fillinga” tebe i obuzeo taj osećaj za feeling. 
Sad je na Lazu došao red da zgrabi kartonsku ambalažu upadljivo crvene boje…
– E, mojne ostalima da pričaš o ovome… 
– Ma, naravno! 
Te večeri na žurci Troslovni ipak nije tražio od DJ da skroz ugasi muziku, dovoljno je bilo da je malo utiša dok je držao solilokvijum za mikrofonom. 