Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
A sad ona koju sam sinoć odložio…
Izgleda, ponekad mi je potrebno da se prisetim u kakvom svetlu mogu da radim sa objektivom od 50 mm f/1.4. Sva je istina da nisam savladao to fantastično stakalce i da mi je potrebno više prakse. Prisećam se da bi trebalo izbegavati potpuni otvor blende kad je objekat blizu, nego je bolje ići na f/2, pa kompenzovati svetlo u aparatu, ako je već dovoljno da bude tamno. E, pa tako i bi ovog puta…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (242): 27. novembar 2012.”
Na današnji dan pre tačno 70 godina, rođen je Jimi Hendrix, najveći instrumentalista u istoriji rock muzike. U svojoj izuzetno blistavoj, mada bolno kratkoj karijeri, okrenuo je svet naopačke, pustio na nas ljubičastu izmaglicu, opevao ljubav, samoću i frustraciju, napisao neke od najlepših muzičkih fraza dvadesetog veka, svirao u susret Suncu, pronašao lek za besmrtnost. Ali nije pronašao lek protiv oblapornih kompanija i to je platio glavom.
I utuvite već jednom da Jimi nije umro od droge. U času kad mu je patolog našao više od pola litre vina u dušniku, bio je stone free duže od dve godine. To beše i opevao.
Prvi od tri filma u serijalu “The Hobbit” će biti predpremijerno prikazan ovih dana. Premijera je zakazana za 13. decembar (zapravo, 14. decembar, ali u Evropi će to biti pre ponoći…). I euforija je počela. Eno ih, turili su poster na avion…
Jedva čekam… Uh, šta ja to čekam kad nemam bioskop u varoši?… Grrrr. 
Ala sam se napatio sa ovom fotografijom…
Ma, nisam se mučio da dobijem ovo to vidite na slici, nego da odlučim kako uopšte da je obradim. A obrada je bila neophodna, jer je osnovni rad bio suviše sirov za prikazivanje.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (241): 26. novembar 2012.”
Šta da vam kažem, ova pesma je morala pre ili kasnije da dođe na red. Ideju mi je dala Jasna… Da izvinete, zapravo Jasnina pita od jabuka, poslastica protiv koje je teško boriti se. Bio bih u stanju da pojedem bar jedan dužni metar… Ali, u digresiji sam: deder da čujemo poznatu stvar:
Сви домаћи бендови су кад тад размишљали о томе да се прославе напољу. Понеки су и стизали да направе нешто – Атомско склониште има албум на енглеском, Бори Чорби је Еди Грант певао двадесетак секунди, Бата Ковач је био гастарбајтер по Енглеској и Шпанији, чак су и Џанг мен севн и Монтенегро 5 и један од тројице зрењанинских Џегера имали успешне хотелске каријере по Швајцарској и Тенерифима, и да закључимо списак са забављачима америчке војске по швапским базама.
И, с друге стране, имамо и традицију запошљавања странаца у домаћим бендовима – у Елипсама је певао Еди Мекенг, Дадо Топић је био довукао Криса Николса.
Али… све су то били домаћи бендови и претежно су изводили домаћу музику. Nastavite sa čitanjem… “Ви мејк, овај, мјузик”
Na ovo sam naišao sasvim slučajno. I ostao bez teksta.
Da mi je neko rekao koliko ću da se napatim, ne bih mu verovao…
Pre neko veče, tokom pauze između dva benda na sceni XI Jazz & Blues festivala u Kikindi, beše mi naspelo da fotografišem luster na plafonu sale pozorišta u plavom svetlu. Na aparatu se zatekao objektiv od 50 mm: dobra su mu svojstva u polumraku, ali nema optičku stabilizaciju, morao sam da pazim. No, da bi stvar bila komplikovanija, pun luster sam uspeo tačno da uhvatim u kadar tek kad sam spustio aparat skoro do poda. Sreća, pa imam opciju pokretnog ekrana preko kojeg mogu da kadriram…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (240): 25. novembar 2012.”
Ama, prošlo je i više, nego ova pesma mi se vrti po glavi odavno, još otkako sam je čuo pre desetak dana, posle mnogo vremena. I znam da smo slušali Zeppeline pre osam dana i baš me briga, jer ovo je tako dobro da nemam kud.
Zašto se smejete? Imate li valjan i opravdan razlog? Ako imate razlog, sumnjivi ste. Verujte samo budalama koje se smeju bez razloga.
Ako vam je dobro, ne brinite: proći će vas. Tako je govorio Duško Radović, a mi smo se smejali. Smejali smo se upozorenjima mudrog čoveka da dolaze loše godine. A koliko je loša pamet nas koji hodamo zemljom, govori i to da smo odavno usvojili krilaticu “ne može gore”. Može, može.
Pazi ovako: u proleće 2011, deci iz jedne beogradske škole dođu u posetu deca sa Kosova. Raspodelili ih po porodicama, da se deca bolje upoznaju i druže neko vreme. Družili se i na časovima u školi. Udari prekrasan majski dan i nastavnik istorije, uz blagoslov direktora škole, odvede decu na obližnji Kalemegdan da im održi čas na otvorenom. Dok im je objašnjavao istoriju kule despota Stefana Lazarevića, vladara po kome i škola nosi ime, pojavi se turistička inspekcija, legitimiše nastavnika i podnese prekršajnu prijavu zbog bavljenja poslom turističkog vodiča bez licence. Džaba objašnjenja i džaba očigledna slika. U jesen 2011, jedva četiri meseca kasnije, stigao je poziv od sudije za prekršaje…