Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Večeras slušamo pesmu sa albuma Feast of Wire (2003), koji iz mnogih razloga ima posebno mesto u mom srcu kada je reč o opusu jedne od najboljih grupa koje je izrodio žanr koji neki nazivaju americana ili alt-country, neki tex-mex (iako je bend iz Arizone…), neki indie rock ili indie folk, a zapravo jedino pravilno ime je: dobra muzika. Slušaj.
Nastavite sa čitanjem… “Muzika za kasni sat: Valcer usred pustinje”
Verujete li onom što vidite? Znate li gde se šta nalazi nakon što ste dobro osmotrili? Znate li da se snađete u tako definisanom prostoru?
Perspektiva: otac i majka vizuelizacije.
Još uvek ne znam kako je obrađena jedna od ključnih scena u filmu, ali u romanu “Hobit” postoji detalj u toku razmene zagonetki između Bilba i Goluma u kojoj Bilbo nikako nije mogao da potrefi rešenje, pa je rekao “Daj mi samo još malo vremena… Vreme!”, setivši se slučajno. E, boktepita zašto mi je ta scena upala u pamet tokom večeri – verovatno zato što nikako nisam hteo da ispustim knjigu iz ruke, pa sam rekao sebi “imam još vremena… imam još vremena…” dok nisam pogledao na sat i, verovatno naglas, rekao “Vreme!”.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (268): 23. decembar 2012.”
Danas slušamo filmski klasik, pesmu čija popularnost je uzvratno poslužila da i matični film postane i ostane još popularniji. Pesma “Always Look at ther Bright Side of Life” je završna i, fakat, glavna tema filma Life of Brian (1979). Najpre slušamo jedno “malo kasnije” izvođenje.
I tako, preživeli ste smak sveta, jel’te? Da li još uvek mislite da je to bio uspeh? Da li još uvek verujete da svet ide u dobrom pravcu?
Kako god okreneš, ona audiovizuelna baljezgarija iz Južne Koreje je prethodne nedelje dosegla i prešišala milijardu pregleda na jutjubu, dokazujući nekoliko stvari o jednom trošku. Najpre, istinita je teza da je suma inteligencije konstanta, a da čovečanstvo raste, što bi značilo da… Potom, istinita je teza da ljudi veruju da kvalitet proizilazi iz kvantiteta, jer ima socioloških i sličnih tumačenja koja daju dimenziju značajnosti i važnosti tom liku. I najzad, potvrđuje se moja teza da je baš šteta što se nije desilo to što se nismo ni nadali da će se desiti.
Biće sve gore. Nažalost, eksponencijalni trend rasta čovečanstva se nastavlja i realno je očekivati da će generacije koje su se nedavno ispilile doživeti vrhunac brojnosti (nakon čega će verovatno doći do pada). U perspektivi veličanja gluposti, što je na snazi već neko vreme, to znači da najgore đubre tek sledi.
Jao si ga nama.
Poslužitelj u jednoj osnovnoj školi je imao mnogo problema sa devojčicama u ženskom toaletu. Molio je i kumio, a onda se dosetio…
Ovaj primer mi je dao neke ideje. Nažalost, samo teoretske. Mada, kad malo bolje razmislim… Sad kad se smak sveta već desio, možda bi trebalo da probam… Hmmm…
Tradicija mora biti očuvana.
Prošle godine sam u tri fotografije ispratio rast “frizure” jednog ježa (ovde, ovde, ovde i ovde). Ove godine je pristavljanje malo odocnilio, ali ne mari: stići će kako valja do Badnje večeri. Nego, da ove godine uhvatim priliku na vreme, pre nicanja.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (267): 22. decembar 2012.”
Kao što već znamo, najbolje filmove u Americi prave Evropljani.
| Originalni naziv: | Bagdad Café |
| Godina izdanja: | 1987. |
| Reditelj: | Percy Adlon |
| Glavne uloge: | Marianne Sägebrecht, CCH Pounder, Jack Palance |
| Trajanje: | 95 minuta |
I tako, prođe i to…
Tokom jučerašnjeg dana, za svaki slučaj, držali smo šlemove na glavama, pa nismo imali kad da se bavimo muzikom. Ali sad, eeeee, sad je drugo. Nekako mi je svet veći, lepši, pun boja i mirisa, kao da je došlo proleće… Botemazo, ne znam šta je najprikladnije da slušamo ovom prilikom.
Aj’ recimo ovo. Da, ovo. To mi je po volji!
Kreneš tako sa detetom u park. Velika travnata površina, daleko od svake opasnosti, nije strašno ako okreneš detetu leđa na čas… a onda…
Šta bi bilo da je orao uspeo? Ama, samo da je uspeo da uzleti desetak metara uvis?… Brrr.
…Ali, sačekaj malo.