Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Treća, sreća; morao sam da se latim ove, setićete se i zašto.
Kad sam ono sistematski izgrešio sa fotkom za 10. januar, obećao sam sebi da ću izvesti i jednu čestitu fotku tog mesta, sa stalka, svetlo mereno kako treba, u postprodukciji izvedeno kao pop-art razglednica. I onda, zadesi se da sam tuda prišao na kraju sesije po trgu, kad su mi prsti već bili smrznuti. I nije bilo dovoljno svetla za čestito merenje, ali uradio sam nešto…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (297): 21. januar 2013.”
Ima tome preko stotinu godina kako je svetlo dana ugledao rad Alberta Ajnštajna Uz elektrodinamiku pokretnih tela (koji je čak i na srpski preveden), Branina gumica kojom je iz fizike izbrisan čitav niz arhetipskih crteža trookih lavova (što za milost nisu znali) koji su nacrtani čim je fizika artikulisana kao nauka. Prećutni i neobjašnjivi pojmovi kakvi su apsolutno vreme, apsolutan prostor, i njima slični, otišli su tada na smetlište naučne istorije, odgurani tamo sopstvenom nesposobnošću da objasne vidljive pojave kakva je prostiranje svetlosti, i nemogućnošću da se usklade sa potrebom da oblik fizičkih zakona bude uvek isti, gde god se mi nalazili i šta god mi posmatrali.
Ova temeljna potreba za uniformnošću je, naravno, samo želja pedantnih fizičara da predmet njihovog rada bude uređen, da ne moraju za svaki pojedinačni slučaj iz džepa izvlačiti konkretne jednačine koje će ga, i samo njega, opisivati; ta je želja ipak stvorila više dobrog nego nevolja, što je poučan zaključak. Stoga se pitam: da li je potreba za situacionom čistoćom ograničena samo na fiziku, ili uopšte (ali ipak i posebno), na celu nauku? Da li je moguće, da li je potrebno i kome bi bilo potrebno, učiniti napor da se društvene norme homogenizuju, učine nezavisnim od društvenog koordinatnog sistema?
Nastavite sa čitanjem… “Društvena teorija relativnosti: osnovni pojmovi i praksa”
Zavirivao sam šta to radi Veliki Majstor ovih meseci, pa sam se setio da me je Marinko obavezao da objavim jedan malo stariji snimak. Pa, izvol’te!
Ima toliko stvari koje bih voleo da kažem o Paulu Welleru da upadam u klinč.
Nastavite sa čitanjem… “Želi čovek da sve bude kako dolikuje”
Da se prisetimo legendarnog skeča Foliranata…
Samo da vas podsetim na jednu tezu…
Kad sam videla tu sliku, prvo što mi je palo na pamet beše stih “Stresi zvezde k’o dudove” – reče mi Jasna večeras, u prolazu…
Nisam mogao da odolim: pred vama je još jedna fotka sa šetnje trgom u subotu uveče. Potrefila se, pa moram da je podelim sa vama.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (296): 20. januar 2013.”
Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт је спазио на пушкомет како му се примиче Мелентије Салашевић, девојачки шпицнамет Салашев, и упутио се право мимо њега, све меркајући хоће ли овај покушати да се претвори да га није приметио и као случајно прећи на другу страну улице. Овај се, пак, задубио у своје мисли, нешто причао сам са собом.
Да није шенуо? – помисли Зен. Јер зна се, ко прича сам са собом (а и кухињом), или је луд или зида кућу. Кућу је довршио… оно, можда прича на мобилни, ал’ не држи ниједну руку на увету.
– Добар дан, Салашевићу!
Салашевић се примаче, прочепрка прстима по џепу и нагло показа да је приметио Зена.
– О, добар дан, Зене де Коче ван дер Берже Бренкелене Брандлихту, куд смо се то запутили овако недељом пре ручка?
Као што је Зен крајичком ума и посумњао, један од Мелентијевих зуба је био плав. Аха!
A sad, muzička poslastica. Glupo mi je da na početku kažem bilo šta drugo, osim toga da bi bio red da se bar ponekad prisetimo korena.
Kog đavola ja tražim još uvek na fejZbuku, pitam se. Navika, mazohizam, perverzija, mora biti neko od takvih objašnjenja.
Sećam se vremena kad je zla krv postala dominantni jezik obraćanja na starom BBS-u SezamPro. Posle dosta godina “sezamovanja”, gde su se formirali neki krugovi ljudi sa kojima mi je bilo dobro da budem, bio sam jedan od inicijatora da se zatvorene grupe premeste u neke mailing liste, nezavisno od Sezama, i da se povučemo odande, jer tamo je zavladao duh smrdljive baruštine, što je samo delom bila posledica činjenice da je dolazak brzog Interneta odneo danak. Bitni su ljudi, a ne mesta, beše pouka te tihe smrti nekad avangardnog stecišta.
Međutim, sa fejZbukom je drugo. Tamo je mesto uzelo primat nad ljudima, a devalvacija socijalnih normi je tolika da čak i ljude koje nikad niste sreli nazivate prijateljima samo zato što ste razmenili affiliate veze.
Ali se tu našao kavaljer da pomogne.
Jes’ reklama, al’ odlična.
Šetnja trgom po ledenoj večeri, noćne ekspozicije iz ruke…
To da bi trebalo da izađem na trg uveče i slikam malo došlo na zicer za ovo veče. Zamalo da se izjalovi: akumulator se prehladio, pa nisam uspeo da upalim auto (osim toga, ko je još video da italijanski auto pali na minusu), pa sam se na trgu nešto kasnije zatekao bez stalka; a inače sam planirao da ga ponesem. Uz uzdah “o, ne opet”, navijem visoki ISO, pa opal’ po tri ekspozicije u velikom otklonu. Znao sam da će biti veliko zrno, nisam se opirao, nego sam tražio bar jednu fotku sa atmosferom. I šta da vam kažem, našao sam je:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (295): 19. januar 2013.”