– Добар дан, гос’н Салашевићу, ево мене опет код вас.
Ни први снег овог пролећа није могао овако да обрадује Мелентија Салашевића, референта за нешто у министарству за дијаспору и губљење времена. Без Зена дан не би био скроз усран.
– Којим добром, Зене де Коче ван дер Берже Бренкелене Брандлихту? Где ме овде нађосте, као да се не виђамо довољно у крају?
– Па, службено. Тојест, ви сте једини представник државе ког познајем, па код кога ћу него код вас. Досад сте ми увек, ајде ако не баш помогли да урадим, а оно бар да разумем.
– А шта то сад не разумете?
– Науку папирологију. Видите, хтео сам да кренем у самосталну делатност. Да зарезујем људима оловке уз ситну накнаду. Не би била нека велика пара, али рачунам да би од тога могло да се живи. Можда бих касније могао и да проширим делатност, да пуним хефталице, мућкам касете с тонером, распетљавам каблове иза стола… Има тих кућних уредских послова за које нису сви стручни, или немају живаца, а опет су некако и сувише одговорни послови да би се препустили неупућенима. Шта мислите колике су књиге остале ненаписане јер се писац иживцирао због тупе оловке, па му се срце три пута ломило док ју је зарезивао? Одустају људи.
– Па шта ту није јасно, одете до своје општине, пријавите и…
– Е, зато сам код вас и дошао. Ја њих ништа не разумем. Nastavite sa čitanjem… “Зен, зарез”
