SteciÅ¡te onih koji umeju da Äitaju izmeÄ‘u redova
I tako, kiÅ¡a… Raspoloženje kao u sceni ulice u “Blade Runneru”…
Koliko puta sam zadremao u toku dana, ne bih znao precizno da kažem – zabrojao sam se. Od takvog raspoloženje nema vajde… Slikao sam menažeriju na stolu, Äisto da ostane beleÅ¡ka, bez pretenciozne namere.
Iako posedujem i (neko) formalno muziÄko obrazovanje, opera nikada nije bila “my cup of tea“. Nekako, nismo se nalazili, kao Å¡to se to Äesto deÅ¡ava u životu. Znate, ono, hteo bih da priÄam o neÄemu, a tema, sama od sebe, beži nekim Äudnim meandrima i nikako da se spojimo.
Jedina opera koju sam mogao da svarim od poÄetka do kraja bila je Jesus Christ Superstar (1971) A.L. Webbera, Å¡to je, može se reći, sasvim normalno za mene. I joÅ¡ neke albume koji su se mogli podvesti pod termin rock opera, poput legendarnog dela Tommy (1969) Petea Townshenda, u izvoÄ‘enju grupe The Who, ili konceptualnog dela Arthur (1969) grupe The Kinks.
Vremenom, a i preÄ‘enom muziÄkom kilometražom, shvatio sem svu lepotu pojedinih muziÄkih arija, ograniÄenja koje je priloženi libreto stavljao pred poznate kompozitore, a i važnost veliÄine grudi Joyce Di Donatto za konaÄni rezultat. 
Onda sam, jednog dana, uhvatio sebe da uživam u sopranima. KomÅ¡ije su i dalje povremeno protestovale ili su me, naprosto, ignorisale. Valjda je i to deo mog muziÄkog odrastanja. 
Jednoga dana, moj sin, tinejdžer, uÄio je muziÄko. Treba da savlada odrednicu koja se zove opera. I tu je nastao problem…
Nastavite sa čitanjem… “Soprani ili Kako je moj sin zavoleo operu”
…A kako drugaÄije° da vam objasnim: sledeća cirkuska taÄka taÄno izaziva te dve asocijacije…
Sve može dok god ne teraju pudlice da preskaÄu zapaljene obruÄe.
________
° PriÄa se po ÄarÅ¡iji da se sad kaže “drugojaÄije”. Je l’ to zbog onog Å apića ili iz nekog drugog razloga, ne bih znao d avam kažem.
Domaći zadatak za drugi osnovne: napravi tapetu za Windows…
Jednu stvar moram da priznam… Ima tih stvari i više 
nego mi je na pameti Äinjenica da nisam istražio DraguljÄe koliko bi trebalo. Pogotovo nisam ovladao granicama polja oÅ¡trine, nego sam rezultat Äesto prepuÅ¡tao sluÄaju ili sam postavljao neke sigurne mere da bih uradio kako sam zamislio (npr. ne veći otvor od f/5.6 pri slikanju portreta). Mlatarajući tako, reÅ¡im da malo popravim svoj wallpaper lager, jer su mi dosadile neke slike koje se menjaju dvaput na dan na mom ikonostasu (aka desktopu). I tako iskoÄi i ova slika.
Danas sam se setio pokojnog Ace Bange. Bio je to Äovek Äije prijateljstvo vredelo zaraditi, a Äije vrednosti nije bilo lako razumeti jer nije želeo svakom da ih otkriva. Imao sam tu ludu sreću da sa njim izgradim odnos poverenja, zahvaljujući Äemu sam mnogo nauÄio o nekim stvarima… No, ajde-de. Banga je otiÅ¡ao na Neko Bolje Mesto pre pet godina. A mene na njega uvek podseti pesma simboliÄnog naslova N’Oublies Jamais, koju je veoma voleo.
Sinhronicitet: Banga je obožavao i Catherine Deneuve i smatrao je možda najlepšom ženom koju je ikad video. Znajući da je bio globtroter, pitao sam ga da li ju je ikada video uživo, a on se samo smeškao…
Za ovakve tekstove Å ef obiÄno kaže: „Nemoj se jeziti, nego poÅ¡alji Jana Vennegoora of Hesselinka da sredi stvar“. No ja ipak viÅ¡e volim da uprljam ruke…
Nedelja, 17. mart 2013, 22:08
Dragi dnevniÄe,
Danas je naÅ¡a družina imala neobiÄnog posetioca. MomÄić je zazvonio na vrata, pokazao nekakav papirić, rekao da je iz OrionÄića, te upitao o stanju Internet uslugica koje trenutno posedujem. BaÅ¡ Orion, rekoh uz osmeh. Mladić tada reÄe kako je optiÄki kabl njegove firme stigao upravo do naÅ¡e zgrade, te da mi mogu ponuditi brži Internet, uz nižu cenu. Brzo i lako se dogovorismo, potpisah se i ostavih stoprviputiznenada broj telefona, a uzgred saznadoh kako ne moram nigde ni ići, sve će to biti sreÄ‘eno koliko ujutru. Taj deo mi je sumnjiv, dragi moj, jer sam do sada uvek morao ići u Gandijevu-Nehruovu, i potpisivati kojeÅ¡ta. Ne, ne, javićemo se mi vama. A Å¡to te, muÄenog, samog Å¡alju u zgradu od 20 spratah? Ma, Å¡alju nas viÅ¡e, nego se pokrivamo. Nego, imamo mi i druge usluge, telefoniranje, televiziju. Neka, momak, dosta je Å¡to su mi oba roÄ‘ena jaja u jednoj korpi, ne trebaju mi i vaÅ¡a. DoviÄ‘enja-doviÄ‘enja. Novi coitus sa Orionom poÄinje. Jesam li napisao coitus? Mislio sam cirkus. Ne, nije ni cirkus, nego ciklus. Ciklus, da.
Datum kome posvećujem ovaj prilog je Å¡togod važan za moje foto-prikljuÄenije. TaÄno godinu dana ranije, kupio sam Canon EOS 60D i objektiv Canon EF-S 15-85 mm IS USM, koji su od onda moja osnovna baterija za fotografisanje. Drugim reÄima, godiÅ¡njica iliti roÄ‘endan mog aktuelnog fotoaparata. U to ime, kako to tradicija nalaže o važnim datumima, organizovali smo jedan kolektivni portret, doduÅ¡e sa navrnutim DraguljÄetom.
Nisam mogao da odolim posle onakvog centarÅ¡uta Valexa, kada je u postu pomenuo ove vesele devojÄice…
The Bangles su ženski bend koji zna da svira, zna da komponuje i zna da dobro prezentuje svoju muziku na koncertima. Iako je to relativno jednostavni gitaroški pop, njegovom šarmu teško je odoleti.
Ovako je poÄelo…
Pa se nastavilo…
Šta ćeš: neko i od gluposti napravi umetnost, a umetnost ove devojke je nesvakidašnja.
Mene, zapravo, fascinira Äinjenica da postoji i svet koji je spreman da potroÅ¡i nebrojene sate u uvežbavanju ovakvih veÅ¡tina.
A, dokle više taj sneg? Sad je STVARNO bilo dosta!
Taman napravim kombinaciju, ona se izjalovi zbog neoÄekivanog posla. Taman proÄ‘e neoÄekivani posao, navali se sneg. Padao je satima od ponedeljka uveÄe do utorka predveÄe, prestao sam viÅ¡e i da gledam kroz prozor, smuÄilo mi se.
Ali sam morao da dokumentujem.
