Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Prigodna muzička podloga za ovo belo što sam mislio da ga neću više čistiti s auta do novembra…
– Da li više voliš Simona ili Garfunkela – pita glavni junak filma “This is 40” ortaka u kafeu.
– Garfunkela, naravno – odgovara ovaj.
– Ali Simon je pisao sve pesme!?!?
– Svako danas može da piše pesme, ali Garfunkel zvuči kao jeb*** hor anđela!
Najpre fer upozorenje: ako budete odlučili da pustite ovaj video-klip, na kraju ćete biti sasvim sigurni da veću budalaštinu niste gledali odavno… Osim ako niste nedavno gledali neku fudbalsku utakmicu ili neku ljudsku menažeriju u televizijskom eksperimentu istraživanja granica gluposti. Odluka je vaša.
A sad priznajte: jeste li gledali do kraja? Šta ste naučili?
Ja sam naučio da mi nema druge nego da isperem uši sa malo surf muzike a cappella.
Opet sam malo slikao. A zamalo i crtao…
I što ono reče Tibi “neću da čistim sneg, ostaviću ga da se istopi na leto” – nije bilo sve po planu u danu za nama. Dremež me je držao cele božje večeri, posle dana provedenog u radu. A kad sam shvatio da mi je dežurna ideja omašila, uhvatila me je panika. I sve bi to trajalo neko duže vreme da se nije desilo da me prijatelj zamoli da napravim eksperiment sa svojom opremom (on ima isti aparat i glavno staklo). Igrajući se tako za račun tog kratkog eksperimenta, dođem do scene koja se lagano razvila iz onog što sam video pred sobom.
Sajber i ini svetovi raspucali su se povodom obeležavanja četiri decenije kultnog albuma “The Dark Side of the Moon”. I uvek može još.
Kad razmislim, ja ovaj moćni muzički paket proslavljam nekoliko puta mesečno, već decenijama unazad… Jedan od retkih albuma koji su mi ostali zakovani u dušu za čitav život. Ovog puta vašoj pažnji preporučujem živo izvođenje u Londonu 1974. godine.
Moćno, zar ne?
A sad nešto s mog omiljenog albuma devedesetih…
Iako je izašao 6 meseci posle čuvenog Nevermind grupe Nirvana, Angel Dust je ipak za mene lično album koji je najavio šta će se dešavati s muzikom u toj deceniji (izuzimajući ove prostore).
Računari su bezopasni. Šah će preživeti samo ako preživi one što dišu dok ga igraju…
Trenutno, u Londonu, traje moj omiljeni način dobijanja imena čoveka koji će igrati meč za titulu protiv planetarnog šahovskog šampiona, takozvani turnir kandidata. Nekada su takvi turniri bili monumentalnog karaktera: 1953. godine u Cirihu, recimo, igralo je 15 igrača svako sa svakim dva puta. 1959. na Bledu, i 1962. u Kirakau je osam igrača igralo 
svako sa svakim četiri puta. To znači da je svako igrao 28 partija. Od turnirskog formata se posle 1962. godine i odustalo, jer je masovno prisustvo igrača iz Sovjetskog Saveza dovodilo regularnost takmičenja u pitanje (Sve su to Rusi, govorio je svojevremeno Fišer), iako baš na tom, poslednjem turniru kandidata, nisu igrala dva fantastična i maštovita (i disidentska, koliko se tada moglo) igrača, Leonid Štajn i David Jonovič Bronštajn, upravo zbog limita broja igrača iz jedne države. Prešlo se na sistem mečeva, kao u tenisu ili svetskom prvenstvu u fudbalu (kada se prođe grupna faza). Baš kao u pomenutim sportovima, loša strana mečeva je upravo to što svi ne igraju sa svima, pa neko neugodnog protivnika (jer skoro svako takvog ima) može izbeći, a neko na takvog, kao kosa na kamen, baš naleteti.
Mudri ljudi investiraju milion evra kada ih steknu ili ih barem daju na neki lagani rast kamate. Međutim, kako biste najradije potrošili milion evra?
Neko uloži u neku nepovratnu glupost. Neko napravi kuću šestog stepena ružnoće. Nekome je do putovanja oko sveta, i to po hotelima sa bar pet zvezdica. A neko kupi Ferrari Enzo. Pogotovo je efektno da takav auto kupi neki individualni poljoprivredni proizvođač kako bi mogao da krene u obilazak svog imanja, te ga obavi za kratko vreme, ali ne zato što je imanje malo, nego zato što je vozilo efikasno. Evo, ovako.
Ovo je dobra prilika da primetimo razliku između seljaka i seljačine.
Ovom liku nije potrebna ona pilula.
Iz lične perspektive gledano, bila je to jedna od najtežih mentalnih vežbi iz primenjene fotografije. Ime vežbe glasi: obuzdavanje…
Pominjao sam vam, više puta do sada, kako između nekih dobrih ljudi, čije mišljenje izuzetno poštujem, i moje malenkosti postoji manje-više trajni konflikt u oblasti pristupa fotografiji. Znate već onu moju “ja ne fotografišem, nego slikam”, što je alibi za često preterivanje raznih vrsta i oblika i u toku fotografisanja i , pogotovo, u toku obrade. A ti dobri ljudi me kritikuju – jedan zbog toga što ne nalazim gotovu sliku na fotografiji za kojom tragam, kad već toliko volim; veli i kako bi voleo da bude svedok mog uklanjanja softvera za sekundarnu obradu fotografija. Drugi nije tako rigidan, ali me kritikuje zbog očiglednog preterivanja u poslednjim koracima obrade, kad izgubim meru…
Kako se bliži kraj drugog ciklusa projekta “jedna na dan“, tako razmišljam o tome kako postoji barem jedna teza u kojoj su ti dobri ljudi sasvim u pravu: ponekad sam neobuzdan, umesto da prikočim i razmislim pre obrade. Malo sporosti ne bi bilo na odmet… Hajde da pokušam, rekoh sebi, pa izvukoh jednu ekspoziciju iz one prekjučerašnje sesije u garaži. Hajde da je uradim naturalistički, rekoh sebi: samo izrez, blagi dodir na histogramu i smanjenje na dimenzije za objavljivanje. I dovedoh do ovog:
Verovali ili ne, postoji mesto gde imate Šefa ali ste svoj gazda.
Istina, povod za pisanije je dve godine ovog sjajnog mesta, međutim bilo mi je potrebno da uzmaknem par koraka unazad ne bih li i vama i sebi odgovorio na pitanje Otkud ja ovde? I tako se vratim u 2007. godinu, na Grbin blog koji je, ako se ne varam klica Suštine pasijansa.
Tu sam se samo zahvalio Grbi na lepim rečima povodom prvog rođendana časopisa National Geographic Srbija. Ubrzo nakon toga smo počeli da razmenjujemo mejlove i posle nekog vremena… Šef je sve lepo objasnio u dobrodošlici:
To što je on glavni urednik National Geographica za Srbiju jeste bio motiv da stupimo u prvi kontakt, ali svakako nije razlog što smo se sprijateljili. Igor gaji interesovanja koja su toliko bliska mojima da je on prvi među malobrojnima provalio suštinu pasijansa. Mnogo toga ima sličnog među nama; a opet, on drugačije nego ja gleda na svet oko sebe.
I eto, sad uživam na ovom mestu gde imam Šefa, a svoj sam gazda, upoznajem sjajne ljude, naučim štošta… i kajem se što ne doprinosim više Suštini pasijansa u nadi da će se i to promeniti.
A trenje iz naslova? Pa, računam ako ste ovde barem želite da čitate između redova. Verujem i da uspevate. Uzdravlje!
Svi mi vrlo dobro znamo da je ovo američka verzija jedinog onog čuvenog japanskog reditelja…
A vi sad vidite zbog čega sam se baš sad setio ovog filma.
| Originalni naziv: | The Magnificent Seven |
| Godina izdanja: | 1960. |
| Reditelj: | John Sturges |
| Glavne uloge: | Yul Brynner, Steve McQueen, Charles Bronson, Robert Vaughn i drugi |
| Trajanje: | 128 minuta |