Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kažu da je opservacija uobičajeni prvi metod u procesu tumačenja fizičkih pojava. Evo jedne takve pojave.
Ala bi bilo dobro biti u mogućnosti da se bavimo ovakvim glupostima po vasceli dan. Međutim, moj problem je u tome što sad zaista želim da čujem objašnjenje ovog efekta.
A vi svakako treba da budete zadovoljni jer ste upravo saznali nešto što odavno niste morali da znate. Beskorisna znanja, kao što znamo, ona su prava znanja koja čine okosnicu napretka.
Hteo sam da pišem o ovoj pesmi još pre nekoliko meseci, kada sam je prvi put čuo, no stalno se izmicala. Nije moj fah, šta da radim. 
Deca su se smejala i čudila se šta to slušam, a ja sam pokušavao da im objasnim da, iako ne idem u disko i ne gutam tablete sem onih koje mi je moja doktorka prepisala, nisam skroz zarđao i znam da pokrenem noge kada mi neka pesma da povoda. Uostalom, njihovu majku sam upoznao u disku: ja sam izigravao DJ-a, a ona ribetinu! 
A rezultati tog fatalnog poznanstva me sada zajebavaju u slast! 
Evo nove muzike koja zvuči poprilično staro! 
Ima da jedeš teletinu, a ne bakalar! Samo zatucani jedu bakalar na Badnje veče!
(Sirota dica napredni’ roditelja!)
Seća li se ko “Malog mista“?
Pre petnaestak godina, dok smo se mi brinuli oko toga da nas greškom ne pogodi neka vrljava bomba, ostatak sveta se zabavljao pojavom gospojice Britney Spears i njenim seksualnim afinitetima. Te da l’ jeste ili nije zgrešila s bivšim, sadašnjim ili budućim dečkom, te još-je-mlada-može-da-pogreši i sve u tom stilu. Kao da to nekoga zaista zanima. 
Njen prvi singl “…Baby One More Time” (1999) ubrzo se prodao u desetak miliona primeraka. Znači, ubola je prvu stvar i bez dečka. 
Čuo sam pesmu, prokomentarisao da je odlična u svom žanru i zaboravio na nju.
Zar vam ličim na čoveka koji sluša Britney Spears? 
Ove sedmice svojim fotografskim radovima predstaviće se Jan Valo. O svom bavljenju fotografijom reći će vam on sam:
Ne, ne mislim na onu Denikenovu knjigu koju sam u svojoj petnaestoj godini kradomice pozajmio čoveku za kojeg sam znao da mi je neće vratiti i tako je se suptilno otarasio.
Arthur C. Clarke, čuveni futurolog i pisac naučne fantastike, bio je upitan 1964. kako će svet izgledati u budućnosti. Gađao je godinu 2000. i još malo, vreme kroz 50 godina – iliti danas. Evo šta je rekao.
Potrefio ga je poprilično. Skoro savršeno.
Ako vas zanima još, pročitajte šta je rekao Isaac Asimov, koji je te 1964. gađao upravo vreme kroz 50 godina…
Tek toliko da ne prođe neprimećeno.
Mlađa polovina The Everly Brothersa, Phil, otišao je na Neko Bolje Mesto. Moj prijatelj Steva bi vam svašta napričao o njima, ali je i on tamo. 
Pomenuću samo par uzgrednih sitnica.
Nastavite sa čitanjem… “Bye Bye, Love: Phil Everly (1939 – 2014)”
Jutarnja avantura pregledanja novinskih naslova je bila brzometna. Par minuta je bilo dovoljno da ne pročitam ni jedan tekst. Iako je država poručivala da neće više biti spajanja neradnih dana, redakcije su odlučile drugačije. Valjda zato što su novine sada “nezavisne”, pa mogu kako hoće. Nemoj samo posle da kukaju kako ih niko ne čita.
Krenem zato na drugu stranu. Skoknem do The Economista, potajno se nadajući da ću da naletim na nešto što ovi naši neće ili ne smeju da objave. Znam da prave ozbiljne analize & prognoze, pa se više uzdam u njihovo viđenje nas nego u domaću statistiku. Kad ono, šipak. Nema ništa. Na karti Europe smo siva zona, kao da ne postojimo. Ili stvarno ne postojimo, samo što nam to još nisu rekli.
Neka, saznaćemo i to kada bude vreme, u domaćim “nezavisnim” novinama. 
