Dragi moji, prvi ovogodišnji utovar se odlaže za nedelju dana iz neverovatno prostog razloga o čijoj opravdanosti ćete morati sami da prosudite.
Month: January 2014
Najveća gramofonska ploča na svetu…
…zapravo ne svira, ali jeste napravljena od vinila.
Uglavnom, grupa Eagles će da svira šest večeri u hali Forum u Los Anđelesu, a neki dokon pop je rešio da krsti jariće, pa je osmislio (a neko kanda i platio) da se ta ploča prečnika 407 stopa (iliti 124 metra) tokom januara vrti na krovu foruma. Evo, gledajte.
Vot a dekadenci… No, obratite pažnju na opsednutost brojkama u ovom video-sažetku.
Kraj novembra
Baš sam ispizdeo juče, a?
Znam da će sada da me salete čitaoci koji ne komentarišu moje tekstove na blogu, nego mi se diskretno jave sa poznatim repertoarom: joj, šta ti bi, puk’o ti živac, jesi li dobro, kako to da se desi kada si ti miran & staložen čovek, to je pisala neka baraba, ko zna ko je on i šta mu je bila namera… 
I odmah da razjasnimo: prošlo me, pisao sam o tome da to kod mene kratko traje, šta ima da me zamajava neki bezjak. 
Haugh!
“Od govana ne pravi se pita”, jedna je od poznatih umotvorina naroda na ovim prostorima. Može se primeniti i na ovom slučaju… 
A Zemun?
O poslednjoj fotografiji u ovonedeljnoj retrospektivi radova Nenada Vilimanovića, on sam kaže:
Skulpture k’o armunika!
Znate li ko je Li Hongbo? To je mladi umetnik iz Pekinga koji pravi čudne, fantastične skulpture od listova papira koje ručno lepi. Pogledajte neke od radova.
Verujem da ćemo za tog čoveka još čuti. U međuvremenu, pogledajte i video zapis o načinu kreiranja skulptura. Ima toga jošte na Cevki: potražite sami ako vas zanima.
Song Dance
A dan je tako lijepo počeo, rekoše nekada stari Parafi, baš fini naslov za album. Lepa rečenica koja često zna da me obodri kada mi dan krene kako treba. Tako je bilo i danas.
Za divno čudo sin mi se, po prvi put u životu, probudio pre mene. Dok sam onako sanjiv tumarao po kući, teško pronalazeći put ka kupatilu i uobičajenim jutarnjim aktivnostima koje će me razbuditi, začuo sam tihu muziku iz njegove sobe. Provirio sam kroz vrata i čuo Davida Surkampa kako peva: to je GLAS koji se ne zaboravlja, ako ga jednom čujete. 
– Šta, bre, radiš to, sabajle?
– Što se buniš, vidiš da mislim na komšije, pustio sam tiho, jedva da se čuje… 
U pravu je dete, šta serem bez veze (moram, Ćale sam 
), ‘ajmo pod česmu & tuš. I, dok sam prao zube, pomislio sam da ne bi bilo loše da nešto napišem o toj pesmi i grupi. To su oni ziceri o kojima Grba ponekad govori na Suštini pasijansa: znam o njima sve, svaku pesmu od početka do kraja, svaki ton koji je odsviran… Jedino što ne znam je to gde ću da se zaustavim. 
Wild west
Projekat Tutu
Ako iko ikada bude uspeo da spasi svet od zla koje nam nameću politika, religija i korporacije, to će biti neki mali, šašavi ljudi velikog srca.
Jeste li čuli za projekat “Tutu”? Da bi vratio svojoj supruzi Lindi osmeh na lice nakon što joj je utvrđen rak dojke, Bob Carey je počeo da se slika kojekuda po svetu odeven samo u ružičastu baletsku suknjicu.
Pogledajte.
A sad pravac na matični sajt i pogledajte više.
Hipi recital o nepoznatoj seljančici
“Da sam mogao da izdržim da je vidim uplakanu, rekao bih joj da ne brine.”
Bemti… Koliko je vremena prošlo? Trideset pet godina? Trideset šest? Album Déjà Vu je objavljen 1970. godine, kod nas je licencno objavljen tek 1982, a ja sam ga prvi put čuo kao osnovac koji pokušava da pravilno uhvati Hm7 i F#m6 na gitari čiji vrat je počeo da se krivi. Sedeo sam kod Neše i žicao malčice znanja o sviranju gitare, a on mi je jednom pustio ploču sa onim omotom od imitacije pergamenta na koji je ona fotografija bila nalepljena.
Koja to godina beše? Ne mogu da se setim, pa da me okreneš naglavačke. 1979? 1980? Nije važno: razlika ne menja stvar za ono što hoću da kažem. Elem, ne prestajem da se čudim količini muzike u sledećoj pesmi.
I ko uopšte započinje pesmu na gitari iz C mola? O, jebote, kako sam bio besan zbog toga°!
Nastavite sa čitanjem… “Hipi recital o nepoznatoj seljančici”
