Kaže ekipa s Exita da nam ove godine dovode Suede. Lepo, lepo…
Month: May 2014
Utovar nedeljom, 18. maj
Kada je Petrovac na Mlavi postao Petrovac pod Mlavom mnogi su konačno shvatili da se nešto događa i van Beograda…
Naravno, javili su se oni koji objašnjavaju da je ova kiša nad Srbijom božja kazna zbog najavljenih sankcija pravoslavnoj braći. Bliski su im oni koji tumače da nas onaj odozgo unapred kažnjava za najavljenu povorku. Nisu daleko ni misli da je sve ovo posledica HAARP-a ili nečeg još goreg…
Možda neko pomisli da bi posledice bile blaže da nismo krali građevinski materijal prilikom betoniranja rečnih obala i prilikom izgradnje bedema, ne bi li napravili dodatne stepenice za treći sprat kuće, kojoj još ni prvu ploču nismo postavili.
A decu u školama valja na vreme naučiti kako se pravilno krsti, jer samo molitva može da spase ljude u ovakvim situacijama. Panika, opšta neorganizovanost i nezainteresovanost tu nemaju nikakvog udela. I Civilna zaštita je ionako nepotrebna…
Nadležni kažu “zovite na taj-i-taj broj, pa ćemo doći da vas spasimo”. Zamišljam ljude na krovovima stambenih zgrada, kojima je fiksni telefon ostao nekih deset metara nizvodno, a na mobilnom se ispraznila baterija (“androidi” su je baš gladni).
Možda će da nam pomogne budući veliki investitor iz inostranstva? Dotle se držite. I ljubite bližnje svoje. I kad vas ponekad naljute.
Postoje razna zagađenja
Zagađenje bukom je jedno od najgorih: shvatio sam odavno da je to možda glavni razlog mog animoziteta prema većim gradovima. Nedavno sam naišao na prikaz (zasad konceptualnog) uređaja po imenu Sono, koji bi mogao da pomogne barem u delimičnom rešavanju tog problema.
Ne znam dokle je stiglo u postizanju rezultata. Pogledajte ovde ako vas više zanima: tu se priča o nekakvom navodno uspešnom prototipu. Humano življenje bi trebalo da podrazumeva poštedu od buke sa ulice. Nadajmo se da Sono nije daleko od nas.
Ako vam nedostaje nešto u muzici…
Imam jednu tezu o odnosu prema muzici. Ne znam koliko je tačna, a svakako unapred priznajem da je potpuno subjektivna. Bez obzira na te slabosti, izreći ću je, pa neka se rasprava nastavi ako imate drugačiji stav.
Elem: da li vam se ikada desilo da osećate kao da nešto nije u redu sa muzikom koju slušate? Mislim – to što slušate volite, sami ste otkrili, oduvek rado birate i zaklinjete se baš u to, ali u poslednje vreme kao da nešto nedostaje. Kao isprane boje, kao kragna koja vas žulja, kao nekakav šum kome ne možete da odredite izvor, kao neslana supa…
Ako se često osećate tako, tada vam nedostaje živa svirka, dragi moji.
Једна од пре: иза путоказа
Фотографисање архитектуре, градског угођаја и осталог шмека се обично, нарочито у овдашњој клупској традицији, своди на вађење архитектонског детаља. Што је хвале вредно, фотограф уме да примети што око превиђа. Почетницима у клубу смо често давали задатак да сликају капије, и после се чудили шта све они успеју да нађу.
Међутим, има једна друга страна те медаље, око које сам се пар пута качио са Грбом, што је брисао жице са снимка. Сложили смо се да их је брисао зато што је хтео, а фотка је његова, крај приче.
Крај у том случају, али… следи да ћу ја то онда другачије. Одавно сам одустао не од брисања жица, него и од бирања угла одакле се оне не виде. Остављам сву ту градску уличну галантерију (и позамантерију, шта год да му је то) да се види. Јер нису архитекти и дунђери једини градитељи. Знам за неке саобраћајне знаке који још раде, док су бар неки њихови творци сигурно у пензији, например онај што указује пут ка СР Румунији, на Старом житном тргу, кад се долази с југа.
Нови саобраћајни знаци су од занимљивог материјала.
(велика је овде)
Имам неких сличних са оваквим мотивом, и тај метал се заиста нешто чудно пресијава, ваљда та заштита од рђе, шта ли. Овде је ухватио одсјаје од семафора, неколико метара иза камере, и велика светла којима је осветљена зграда општине. Онај мањи, наспрам рекламе за роштиљ, има скоро надреалан одсјај.
Saturn u prolazu
Još jedna simulacija tipa “šta bi bilo kad bi bilo”: kada bi Saturn pobegao sa putanje, pa prošao pored nas, kako bi to izgledalo?
Iskreno, verovatno bi mnogo veći problem bio metež u asteroidnom pojasu koji bi prolazak Saturna izazvao. Plimni talas mu tu dođe kao uobičajeni prolećni cirkus u Srbiji.
Sponzoruša
You’re going to give yourself away
One of these nights
Pre neki dan sam prolazio pored igraonice u komšiluku. U jednom trenutku uši su mi signalizirale poznatu melodiju koja dopire iz nje, pa sam se istoga trenutka ukopao u mestu. Bože blagi, da li ja zaista čujem to što čujem ili me uši varaju?
Uštinem se za svaki slučaj kako bih potvrdio sebi da sam budan i ne sanjam, dok iz igraonice nastavljaju da dopiru zvuci magične gitare Richarda Thompsona.
Svetlosna ergela
Šta se desilo na najvećoj raskrsnici u Adis Abebi prvog jutra kada su sve državne službe počele da rade od pola osam (i kako se to odrazilo na efikasnost regulacije saobraćaja)
Ne treba se opirati idejama za koje njihov davalac kaže da su dobre i da će rešiti probleme. Evo, recimo, Adis Abeba…
Pa ti sad idi na posao pešice ako smeš.
U(s)pokoj(e)nost u Končiti Vurst
U mojoj se kući oduvek slušala kvalitetna muzika, bluz i džez najviše, ali se ni Dragstor ozbiljne muzike nije preskakao. Pratili su moji matori i Nikolu Karaklajića, kao i sve ostalo što je uz njega išlo. Lepo zvuči, zar ne? Još kad bi bilo istina, gde bi mi bio kraj!
Naravno da svake godine gledam Eurovision Song Contest (u daljem tekstu: Eurosong). Od kad postoje, gledam i polufinala. Obzirom na očekivano nizak kvalitet muzike koju Eurosong nudi, tih nekoliko sati koristim za tradicionalno (da prostite) druženje sa porodicom. Dešava se da me poneka pesma zaintrigira, što se ove godine desilo čak dvaput: prvo je to učinila učinila albanska predstavnica Hersi kao glavno lice pesme za koju mislim da ima dovoljno unutrašnje energije za prevazilaženje takmičenja u kome je učestvovala, da bi me zatim, kao retko kada tokom eurosongovskih šegačenja, kupio gruzijski-a-post-purple-blekmurovski The Shin and Mariko.
Eurosong je nekada bilo prestižno takmičenje čiji su organizatori, presahlih bedara, pažljivo čuvali ono što su mislili da muzika treba da bude. Pobednika su određivali jednako impotentni žiriji, pobeda se priželjkivala, a poraz podnosio uz škrgut zuba. Turci su nam tradicionalno davali dvanaest poena dok su plagijati prethodnih pobednika pokušavali da se na zadnja vrata dokopaju pobede. Sa raspadom Sovjetskog Saveza i širenjem globalnih komunikacija došlo je i do promena u formi Eurosonga: organizaciju je preuzela LGBT populacija, o pobedniku u manjoj ili većoj meri odlučuju glasovi publike, a pobeda i posledična organizacija sledećeg takmičenja je postala noćna mora i najgora kletva svakojakih direktora televizijskih javnih servisa, zbog čega plagijatori i ostale sprdačine sada služe da osiguraju toliko željeni poraz.