Svet je prepun psihopata. Evo, pre neki dan sam video jednog tipa u kafiću. Čitao je knjigu, umesto da čeprka po mobilnom kao sav normalan svet!
U međuvremenu, idolatrija polako uzima maha. Još će sportisti ispasti krivi što im namećemo ulogu idola… Mada, kad malo razmisliš, oni zaista nisu krivi. Kad je Bogdan ubacio onu spektakularnu trojku i podigao sve na noge, beše to najpre šut sa 7,5 metara, pa sa devet, pa sa deset, pa iz svlačionice, pa sa druge planete… I sad, taj dečko će se ni kriv ni dužan naći na udaru kritike prvi put kad omaši nešto – pri čemu ne bi bilo loše primetiti da se, osim truda i uspeha, u sportu uvek dešavaju i elementi sreće i elementi baksuza, kao neodvojivi deo sportske igre – i mi ćemo ga razapeti na krst; jer upravo to mi radimo svojim idolima. Ukoliko oni sami ne preduzmu nekakve kontramere, to jest; a košarkaši uglavnom gledaju svoja posla, pa je mala nada za to.
Možemo li da obećamo sebi da nećemo upropastiti duh tih mladih ljudi, koji su upravo duhom došli do toga da večeras ukrste koplja sa generički najvećim favoritom svetske košarke? Hoće li iko primetiti koliki je to uspeh već postignut, bez obzira na ishod večerašnje utakmice? Da li ti sjajni momci, pobogu, imaju imalo kredita za budućnost, kad im vetar dune u pramac i podigne talase? Nadajmo se tome. Jer, oni su veliki ne samo zato što su pobedili u petak. Veliki su zato što su pokazali snažno srce i odlične živce protiv ekipe koja je na kraju odigrala najbolju četvrtinu tog svetskog prvenstva, što je čak zamalo bilo i dovoljno da tas prevagne na njihovu stranu.
A na to ste već zaboravili, zar ne?
