Month: November 2014

Kako da opišem osećaj kada naletim na neku muziku za koju mislim da ne postoji? Naravno, tresnem se u čelenku i odmah sednem u omiljenu fotelju. Za svaki slučaj.

Kartaroši kažu da mu ovo dođe “kao kec na desetku”.

A ja počnem da slažem kockice…

Nastavite sa čitanjem… “Na Na Na”

Koliko shvatam, posao nas koji na ovom mestu predstavljamo razne ljude i događaje jeste da ukažemo kako muzike vredne slušanja (upravo one muzike koja nas menja) ima sasvim dovoljno.

Nama koji ili imamo i previše muzike u raznim oblicima (o čemu je Peacock već govorio) ili imamo razvijene mehanizme dolaženja do dobre muzike – iz čega sledi da imamo previše godina da bismo se pravdali naletima hormona u mozak (sve ovo pod uslovom da za mušku krizu srednjih godina ne krivimo biohemiju) – sada može biti nebitno kako početi slušati muziku. Svakako, mi se sećamo svojih početaka, koji su obavezno povezani sa oskudacijom: ili nije bilo muzičke opreme, ili je to što smo imali bilo traljavo, ili nije bilo ploča, ili su ploče koje smo imali bile traljave. Ali naše priče su već u domenu uzimanja unuka u krilo – čak i ako mi za to nismo spremni. Danas je kompletna muzika dostupna svakome odmah, a svako ko do muzike može da dođe momentalno ima na čemu i da je sluša (živele integrisane zvučne kartice!) Pa kako onda početi, sa koje strane skočiti u nepregledni okean koji ne garantuje ništa osim odlične zabave? Evo jednog predloga, verovatno netačnog ali i sasvim nekonvencionalnog.

Nastavite sa čitanjem… “Pušćaj bombe!”

Kao potpuni stranci, sa staklom u očima
Sa staklom u srcima, na licima

Ako me jednog dana, u dalekoj budućnosti, unuci budu priupitali kako je bilo u moje vreme, šta da im odgovorim?

Nastavite sa čitanjem… “Budi sam”