Month: November 2014

Ma, nisam pojma imao da je taj uvod u ritmu jedanaest četvrtina. Ja sam to video kao tri takta po tri udarca, a onda dva udarca kao skok na sledeći krug: to beše prosto 1-2-3, 1-2-3, 1-2-3, 1-2. Nisam brojao od jedan do jedanaest. Falio je jedan udarac u poslednjem taktu, ali sve je zvučalo kao da ne fali ništa. (…) Duane je rekao “Čoveče, ovo je super, nisam pojma imao da kapiraš 11/4!” Naravno, odgovorio sam mu nešto poput “11/4? Šta ti je to?”. Duane je samo rekao: “OK, krele, pokušaću da ti nacrtam.”

Ovako je Gregg Allman opisao svoj autorski momenat na “Whipping Post“, najznačajnijoj pesmi koju je napisao u karijeri (i ponovo: najznačajnijoj; neću se izjašnjavati da je najbolja, jer nisam budala: postoji ne manje od deset numera, a ja ih znam i više, koje mogu da nose isti epitet). Taj opisani trenutak kreativnog nadahnuća, kada je Gregg za pet dana napisao pet pesama za tek osnovanu grupu svog brata Duanea (dve je već imao), danas je deo nekih od najvažnijih stranica istorije rock’n’rolla, i to – kako stvari danas stoje – sa upravo ispričanim poslednjim poglavljem priče.

Danas slušamo The Allman Brothers Band, grupu koja je ne samo najveća southern rock grupa, već grupa koja je osmislila southern rock u obliku koji danas pod tim imenom smatramo. To je određeni kanon u načinu sviranja, aranžiranju i atmosferi energične prevashodno gitarske, ritmički moćne muzike koja nije cajun jer je previše istočno, a nivo adrenalina i testosterona je previsok da bi se nazvalo blues.

Povod za današnji susret sa tom važnom grupom je dvostruki. Nego, da zasviramo tih jedanaest četvrtina, pa da nastavimo priču.

Nastavite sa čitanjem… “Poslednje skidanje sa stuba za bičevanje”

Ovo svita u naslovu služi samo za plašenje sumnjičavih. Ništa danas od klasike, to ćemo kada budemo bolje raspoloženi. Svi odreda.

Kako bismo iskoristili poslednje trzaje lepog vremena, Junior i ja smo se dali u skidanje prašine sa vinila. Naizgled lak posao. I jeste ako imate malo ploča u svojoj zbirci…

Ja ih imam mnooooooooooooogo. I previše.

Nastavite sa čitanjem… “Svita: Oblaci i kiša”

I spent a lot of time alone
And when I’m gone you won’t remember my name
But I ain’t never been nobody’s boss but my own
And I hope that you can say the same
(Todd Rundgren, Some Folks Is Even Whiter Than Me)

Ovih se dana navršilo četrdeset godina od izlaska albuma Todd Rundgren’s Utopia na svetlost Sunca. Stoga danas nigde ne žurimo (nedelja je, ljudi moji!) i slušamo uvodnu numeru albuma. Iskoristićemo ovaj trenutak i da se upoznamo sa imenom i delom Todda Rundgrena, kompozitora, producenta, multiinstrumentaliste, multimedijaliste… to jest, da nežno zagrebemo površinu ovog multimonstruoznog fenomena, čoveka koji se i širinom i dubinom i trajanjem opire bilo čijim očekivanjima i propratnim katalogizacijama. Za početak, jedno upozorenje nije na omlet: pesma koja sledi nikako ne odražava ukupnost rada Todda Rundgrena, baš kao što primeri dati u nastavku teksta nikako ne odražavaju cele albume na kojima su objavljeni. Ne šalim se, smatrajte se upozorenim.

Nastavite sa čitanjem… “Utopijska tema”