Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
No gas for the plough, so the corn’s gone to sell
An’ we traded the cow, so we can’t pass the milk
Our jeans all need patchin’, our eggs all need yolks
And we might be laughin’, but it ain’t no joke
Ne moraš da budeš seljak da ukapiraš o kakvom se “čabru” radi u pesmi, a svaka sličnost sa životom u našem bliskom okruženju je slučajna.
Кад је легао нови Канон, башка ме обрадовала повишена осетљивост новог чипа. То би требало да значи да могу да шкљоцам са још мање светла него пре. И оно, није да није, успео сам понешто чему се нисам надао. Али, цена је зрно, које ми се понегде баш и не свиђа.
Има ту нешто о проласку на ћуприји и плаћању на мосту, или беше обратно.
(велика)
Ово ми се некако само нацртало пред објектив. Враћали смо се однекуд, и замало да заборавим фоткалицу у колима. Мој крај је миран, кола не закључавам, те сам се вратио више за казну, да мало педагошки делујем на своје памтило (мајмуне заборавни, враћаћеш се док не запамтиш да треба да се сетиш). И онда ми се укаже призор, па ти де одоли. А има ту и изазова.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: млад месец у мојој улици”
Kada sam otišao sa komšijom do njegovog prijatelja, dan nam se neočekivano završio. Uz malo sreće, brzo smo završili ono zbog čega smo došli, a veče se uz dobro vino pretvorilo u prijatno ćaskanje. Ispostavilo se da je domaćin strastveni kolekcionar muzike, ali su se njegova interesovanja za novitetima završila negde početkom sedamdesetih.
Da još malo popravi atmosferu, potegao je video snimke iz svoje kolekcije, koji su odlično legli uz pomenuto vino. Da l’ od vina ili nečega drugog, odmah mi se vratilo pamćenje i prisetio sam se mnogo čega što mi je vremenom izvetrilo iz glave.
Kako pristižu ovogodišnja nova izdanja, u mene se polako uvlači neki optimizam. Barem u domenu muzike koju volim da slušam, mogu već da nabrojim nekoliko albuma koji će sigurno ući u konkurenciju najboljih. Prednjače žene, a među njima mi nekako najviše odskače Eliza Carthy, pa je zgodno da čujemo šta se to skuvalo u njenoj kuhinji.
Do sada je pominjana na blogu samo kao ćerka poznatih roditelja.
Nije mi prvi put da krenem na jednu stranu, a zaustavim se na sasvim neočekivanom mestu. Na preporuku jednoga od mojih virtuelnih prijatelja, uhvatio sam se u koštac sa albumom McGough & McGear (1968) nemajući pojma o čemu se radi. Godina izdavanja je sugerisala da može da bude u pitanju pop/rock/soul/psihodelija/folk… Ili sve zajedno u najčudnijim kombinacijama.
Bez ikakvog drugog predznanja krenuo sam u preslušavanje. I ostao zatečen.
Samo što sam završio sa tekstom o Marianne Faithfull, ukazala mi se prilika da bacim uvce na novi album jedne od mojih miljenica – Bic Runga je ovoga puta potpuno podbacila, ali i u tom fijasku ima nečega dobrog. Kako se ovaj album sastoji uglavnom od obrada manje poznatih pesama inače velikih autora, nekako se tu našla i pesma “Vien” koju u originalu izvodi Françoise Hardy.
Ako je Marianne bila ikona Swingin’ Londona tokom šezdesetih, slobodno se može reći da je isti status kod Francuza imala lepa Francoise.
Obožavam pesme koje su, u stvari, muzičke minijature i traju manje od tri minute. Potreban je majstorluk da se tako nešto uradi. Na moju žalost, većina od njih ostane nekako zapostavljena, u senci, pa ih se i ja retko setim.
Zbog toga mi je promaklo i da napišem koju o jednom od najtalentovanijih britanskih muzičara.
Nastavite sa čitanjem… “Kada se ona nasmeje, zasija i Sunce”
I wish I knew you when I was young
We could’ve got so high
Now we’re here it’s been so long
Two strangers in the bright lights
Paćenička, nego šta.
то се нешто мислим, деране, како је време релативно. не мислим оно којом брзином протиче, то је одавно доказано да зависи од врата. шта, којих врата? па од вецеа, зависи с које стране се налазиш. ама не мислим на брзину него на дужину. ма које милијарде година, мене занима много мања јединица, тренутак. оно, док трепнеш, шта све може да се деси док трепнеш.
ево кренемо госпоја и ја некуд, и кад она каже само тренутак, знам да је кренула да се још само мало дотера. ако је чујем из собе, могу тако трепнут да стојим дес петнес минута, ако је из купатила уме и за седам. ил ко онај кад је пито ову на аутобуској, за које време стиже бус за мијајловицу, каже она само тренутак, а овај оде све се мислећи да неће бити да је тако брз, ал изеш га релативно је то време. Nastavite sa čitanjem… “није тренутак. или јесте.”
Retko koja žena je vodila turbulentan život poput Marianne Faithfull. Iako je sa pesmom “As Tears Go By” postigla uspeh još sredinom šezdesetih, a zatim nastavila sa serijom minornih hitova. Svaki njen snimak je ličio na borbu pevačice čiji krhki glas je suprostavljen bogatom, orkestriranom aranžmanu sa neizvesnim ishodom. Njen kvalitet u to vreme, da se ne lažemo, nije bio u opsednutosti slušalaca moćnim glasom – svoju slavu duguje, pre svega, fascinantnoj pojavi, jer se za njom okretao celi Swingin’ London.
I, naravno, svom dugogodišnjem dečku – Micku Jaggeru.
